Битеф

»Fin de siècle« predstava u »La Monnaie« Vřeme je dete koje se igra pomerajúci pešake. Ovu Heraklitovu rečenicu Frédéric Flamand ističe u svom programu. Zatím daje ton ovoj představí nadahnutoj platnom Pejzaž sa pádom Ikara Bruegela Starijeg, koji je i sam crpeo nadahnuče iz grčke legende. Ikar, směli sin arhitekte Dedala, koga je zatvorio kritski kralj Minos jer je omogučio Arijadni sa da iz lavirinta spase Tezcja, koji je tamo pobedio Minotaura, beži sa svojim ocem sa negostdljubivog ostrva: Ne leti ni súvise nisko ni suviše visoko, káže mu Dedal, vrelina sunca če ti sazeči krila, vlaga vode če ih otežali... Medutim, ponesen željom da se priblíži nebu, mladíc je napustio očevu putanju i

poleteo ka svetlim visinama koje nastanjuju zvezd^i Podnaslov predstave je Nesreča-Ulopija. Bogat značenjima i simbolima, to je plcdoaje za právu meru, u kome ta tragedija apsolutno može da se tumači na kolektívnom (civilizacije i njihov napredak). kao i na pojedinačnom planu (čovek i njegova věčna iskušenja). Od starine do danas, vřeme se zabavlja pomerajúci pešake.,. Frédéric Flamand sledi to kretanje vremena, civilizacija i pojedinca, Tom vremenu ritam daje Michael Nyman ... koji svira na klavíru i diriguje svojim ansamblom. Kao i Phil, Glass čiji se zvuk danas višc ne može ignorisati, Nyman svojom muzikom nameče svoj pečat ovom stoleéu. Njegove kompozicije svojim ponavIjanjem zamrzavaju vřeme koje stalno počinje iznova. Muzika bez nade, muzika koja se křeče u nepomičnosti, puna melodije, topia i tečna, muzika mrtvé vode iz koje se pomaljaju rušcvinc klasične civilizacije (senke Bacha, Hajdna...), muzika nihilističkog kraja veka , neizbežnog raspadanja... Propast utopija ... Ta muzika prožima čitavu predstavu, gradeči

most ka maloj unutrašnjoj mužici pojcdinca ili nekog hvalisavijeg i agresivnijeg napretka, Fabrizzio Plcssi, videast iz Venecije, veličanstveno je izgradio sintezu civilizacijskog napredovanja. Pomocú simulacijc, on istražuje nestvarnost vrhunske tehnologije da bi izazvao mrmor vodene pene, drhtaj vatrenih plamenová, kao i da bi zapalio molekule jedne přeteče zvezde u nastajanju. Njegov ekran je džinovski disk u dnu pozornicc, završen krug, Sunčeve mangale, snežní Mlečni put, proizvod kontinenata ili atmosferskih depresija, a i veliki Mesečev tanjir koji prská u parčiče (súmrak našeg potrošačkog društva?)... Kao kineska senka, iza tog diska se pojavljujc mctalni točak vrcmena sa desetinama monitora, tehnološka vodenica koju pokreče encrgija Ijudi, od kojih jedan, usamljcn, ne prestaje da se penje stalno ostajuči na mestu... I nepřestáno taj kontrast izrnedu kořena i modernizma, kosmičkog i mešanja Ijudi, olemenata i njihovog simulakruma... Dcvctorica glumaca igrača, pešaka na šahovskoj ploči civilizacija, predstavljaju taoce i katalizatorc tog

ogromnog kretanja. Oni su Ikar, ргеkršilac zakona Zemljine teže, žrtva svog polcta ka apsolutnom, pijanstva svog uspeha u šegrtskim kombinezonima (vešci?), oni su devet Ikara, veličanstvenih, zauvek osudenih na pad, prikovanih za zemlju kao i Ijudi iz Platonové pečine, večito nezadovoljni. Boreéi se protiv teže, oni konkretizujú „univerzálnu težnju ka nedostupnoj zvezdi": utopiji. Kad im se pokreti usaglase, san pucá: ncsreča. Tumači savršcno vladaju tom atletskorn borbom čoveka za i protiv samog sebe, za i protiv napretka, za i protiv prirodc,,. Jasno je da Flamandovo delo obiluje kako estetičkim tako i filozofskim idejama. To izobiljc mu ponekad čini část, a ponekad donosí krab. Představa kipti od domišljatosti, ali joj u retkim momentima nedostaje oseéaj za meru kao u medijskoj sekvenci sa mikrofonima, Medutim, Ikarov pad je izuzetno uspela predstava. Covek ostajc zadivljen pred snom, lepotom, dražcsnošéu. Nairne, Frédeéric Flamand i njegovi igrači imaju jednu tajnu: oni vole da se igraju sa oblícíma i bojama. A sva ta lepota koja