Битеф

Četiri gledaoca Přírodně granice Pozorišna príroda je prolazna. Koje su posledice ove tačne iako banalne tvrdnje? Moglo bi se zaroniti u kulturu prolaznog. S druge strane, čovek bi se mogao suprotstaviti toj neizbežno kratkotrajnoj prirodi pozorišta. To suprotstavIjanje nas dovodí do otkriča njegovog značenja. Reč je o pokúšajú da se prošire granice pozorišta, da se odbije predodredena uloga koju je pozorište prihvatilo u našoj kulturi. Znači: da se pozorište negira time što se bavi pozorištem. To znači da čovek treba da zna kako da sakrije to poricanje u središtu dela koje prvenstveno mora da bude dobro pečeno. Značenje pobune možemo da prenosimo ne imenujuči ga, jednostavno primenom tehničkih načela i profesionalnog odnosa. Prolazno znači ono što traje samo jedan dan, ali i ono što se menja iz dana и dan. Prvo značenje evocira sliku smrti; drugo - věčno promenljiv tok kojim se odlikuje život. Predstava, a ne pozorište, traje samo krátko vřeme. Pozorište se sastoji od tradicija, konvencija, institucija, navika koje opstaju tokom vremena. Njihova izdržljivost je tolika da cesto sprečava pojavu života i zamenjuje ga kolotečinom. Kolotečina je još jedna od prirodnih granica pozorišta. Borba protiv prolazne prírode pozorišta ne znači štititi ono što izdržava: tradiciju, a ne znači ni borbu za očuvanje predstava. Elektronske senke, kako su Kinezi nazvali film, ne ugrožavaju pozorište. One přete da ga zavedu. Film i elektronika shvataju ono što je do ovog veka bilo nezamislivo: predstave koje se mogu očuvati u gotovo nepromenjenom vidu i tako zamagljuju svést da se bitna dimenzija pozorišne predstave odupirc vremenu svojim preobražavanjem, a ne tíme što se zamrzava na snímku. Krajnji domet tog preobražaja nalazimo u pojedinačnom pamčenju pojedinih gledalaca. Deo nas kóji živi u izgnanstvu Sta znači raditi i imati na umu gledaoce a ne publiku? Publika propisuje uspeh ili neuspeh, odnosno nešto što se odnosi na šiřinu. Gledaoci, svaki za sebc. odreduju ono što se

odnosí na dubinu; koliko je predstava uhvatila koreňa u nečijem pojedinačnom pamčenju. Postoji deo nas kóji živi u izgnanstvu koje mi (drugi u nama) ne smatraju prihvatljivim ili dovoljno važnim. Neke predstave pupe u tom području koje je izgnano razumom, moralom ili osečanjem. Gledalac ne upija te predstave. On ili ona ih cesto ne razume ili ne zna kako da ih oceni. No on/ona nastavlja da razgovara sa uspomenama koje su te predstave posejale duboko u njegovom/njenom duhu. To govorim ne kao reditelj, več na osnovu svog iskustva kao gledaoca. Potreba da se napravi razlika izmedu publike i gledalaca potiče od želje da se svesno iskoristi jedno neizbežno stanje; čak iako neke ili mnoge reakcije mogu da budu jednodušne ili zajedničke (to su reakcije publike), nemá zajedničkog opštenja. Mogu se čak uspostaviti snažni odnosí, ali oni se zasnívajú na uzajamnom otudivanju. To otudenje nije samo izvor teškoča; ono se može iskoristiti i kao dragocen izvor pozorišne energije. Umesto pokušaja da se predstava gradi kao neki organizam kóji svim gledaocima govori istím glasora, o njoj se može razmišljati kao o nečem sastavljenom od mnogih glasova kóji govore zajedno, a da ipak svaki glas ne govori svim gledaocima. Predstave Pozorišta Odin su několiko godina sadržale odlomke (ponekad čitave sekvence) upučene nekim posebnim gledaocima koje smatramo sebi bliskim i kojima se lično obračamo. To ne znači da drugim gledaocima te sekvence ili odlomci moraju da zvuče neskladno. Reč je o tkanju radnji, koje je suvislo na predizražajnom nivou, preciznog dramskog ritma, sa čvorovima slika koje mogu da privuku pažnju svakog gledaoca. Radnja ili sekvenca koja je za večinu gledalaca živa ali neprobojna ili prosto ne-dosadna, mora, bar za jednog gledaoca, da poseduje jasnu i središnju vrednost. Reč gledalac se ne odnosi samo na one okupljene oko predstave. Glumci i reditelj takode su delom gledaoci: oni aktivno rade na sastavljanju predstave, ali nisu gospodari njenog značenja. Govorio sam o krajnosti. Postoji široka lepeza mogučnosti izmedu te krajnosti i póla suprotnog njoj, gde največi moguči broj Ijudi třeba da bude u stanju da podjednako dešifruje sve što vidi. Kad je čoveku omogučeno da opširno proučava tu iepezu, onda takođe može da prelazi preko jezičkih barijera, društvenih i kulturnih podela i različitih nivoa obrazovanja, i to ne zato što je predstava univerzálna i govori nešto prihvatlji-

vo za sve, več zato što u nekim trenucima govori svima. a u nekim drugim trenucima govori drugačije svákom pojedincu. Predstava se ne odvija samo na nivou energije več i na sémantickom nivou. To je značenje predstave koja igra, ponekad otvoreno, ponekad skrivene i tajno, otvoreno za slobodne asocijacije nekih gledalaca i dvosmisleno’i neprepoznatljivo drugim gledaocima. Stvarna teškoča nije u jemčenju prisustva višestrukih glasova nego u očuvanju organske celovitosti predstave. Sigurno postoji neki način da se spreči njeno rasparčavanje ili srozavanje na poruku koja je šifrovaná, bezosečajna i nepomična za one kóji ne poseduju ključ. Omogučiti gledaocu da dešifruje zaplet ne znači omogučiti mu/njoj da otkrije pravi smisao, več da stvorí uslove kóji če mu/njoj omogučiti da sebi postaví pitanje o značenju. Reč je o otkrivanju čvorova priča, onim tačkama gde se krajnosti dodiruju. Ima gledalaca kojima je pozorište bitno úpravo zato što im nudi dvorové, a ne rešenja. Predstava je početak dužeg iskustva. Ona je ujed skorpiona kóji čoveka natera na igru. Igra ne prestaje sa izlaskom iz pozorišta. Estetická vrednost i kultúrna originálnost predstave su ono zbog čega übod boli. Ali dragoceni otrov potiče odněkud drugde. Metod reditelja kao gledaoca Nastavljam da se bavim pozorištem jer mogu da se obrátim gledaocima kóji žele da se suoče sa nečim što ostavlja tajni trag u onom njihovom delu kóji živi u izgnanstvu. Medutim, ove reči su samo reči ako se ne otelotvore u tačnim uputstvima za pozorišno umeče. Tokom rada na nekoj predstaví mora da postoji trenutak u kóme reditelj prelazi preko praga i postaje predstavnik gledaoca. On/ona mora njima biti odan-a na isti način na kóji mora da bude odan-a glumcima. Odanost glumcima u suštini znači stvorili uslove kóji če im omogučiti da u predstaví nadu lično značenje i da se potpuno ne potčine zahtevima gledalaca. Odanost gledaocima znači biti siguran da njime/njom ne gospodari predstava, da se ne oseča kao broj, kao deo publike, več da predstavu doživljava kao da je napravljena samo za njega/nju, da bi mu/joj došapnula nešto lično. Rediteljeva odanost gledaocima ne znači da treba samo da ih zainteresuje, uzbudi, zabaví, dime. .. Ona znači da se ovládá metodom potřebním da se razbije jedinstvo publike na mentálnom nivou. Kao što biti odan glumcima ne znači tražiti za njih uspeli, pobudivati interes kritike, tražiti opštu saglasnost od pozorišnog

okruženja. Reditelj nije pokrovitelj. Mnogi smatraju da je reditelj stručni koordinator. Drugi kážu da je stvárni tvorac predstave. Po meni, reditelj je najpre osoba koja poznaje podatomsku stvarnost pozorišta i koja eksperimentiše sa razbijanjem očigledne karike izmedu radnji i njihovog značenja, između uzroka i posledice, izmedu glumca i gledaoca. Ja svoj rad povezujem sa slikom Rabelaisovog izgladnelog psa kóji uporno glode kost u nadi da če je slomiti i u njoj otkriti une substantifique moulle. Ta úpornost podrazumeva glad, tvrdoglavost i metod. Da popričamo o metodu. Moglo bi se řeči: Reditelj je prví gledalac. Ili Njegov/njen zadatak je da usmerava painju gledalaca kroz radnje glumaca. Ali, o kom gledaocu govorimo? Metod postoji samo kad reditelj može da radi na rastavljanju moguéeg gledaočevog ponašanja na izvesne osnovne stavové. Bez prethodnog rastavljanja , nemá orijentacije u radu, ne postoje delovi koje čovek može da natera da deluju jedni na druge, ne može se ici putem isprobavanja i greške, ne može se sastaviti. To je očigledno kada je reč o radu na materijalu za predstavu. Proces kóji vodi konačnom jedinstvu kad se vise neče razlikovati različiti nivoi i pojedini odlomci - počinje u stvari od rastavljanja na odlomke (prizore, sekvence, mikrosekvence) i razlučivanja nivoa (radnje svakog pojedinačnog glumca, odnosí, telesne i glasovne radnje, vřeme i prostor predstave, vidna i zvučná montaža). Manje je očigledna potreba za sličním zanatskim prístupom kada radi na kvalitetu odnosa sa gledaocem, garantujuči mu/njoj mnoštvo glasova kojima predstava može nešlo da mu/ njoj došapne. Kad reditelj tvrdi da je prvi gledalac predstave, ne bi smeo-la da poistovečuje sebe, vlastitu privátnu ličnost, sa tom slikom ( prvi gledalac) koja bi trebalo da bude samo jedno od oruda. Ako to učini, predstaví preti proizvoljnost. Svestan tog rizika, reditelj ponekad sklizně u drugu krajnost i u švom mozgu gradi tipskog gledaoca, generičku sliku zasnovanu na publici koja se tom reditelju dopadá ili ga plaši. Taj lik ne daje reditelju konkretnog sagovornika koga bi duboko poštovao. Metod reditelja kao gledaoca jeste metod otudenja i poistovečenja. Otudenja ne samo od publike več i od sebe saraog. Poistovečivanja sa ražličitim i tačnim doživljajima gledalaca kóji se odnose na različite i tačne náčine kóji omogučavaju predstaví da živi. Taj je metod liene prírode. Medutim, njegova se načela mogu preneti i de-