Битеф

istorijsku svest koja nam pomaže da se služimo metodologijama našeg doba istovremeno sa istorijsko-političkom svešću o prošlosti. 3. Sajfer primećuje da slikari-maniristi uvode figuru kazivača. To je figura poluokrenuta posmatračima koja prstom pokazuje radnju koja se odvija na slici. 4. Svojim direktnim psihološkim napadom, Sprecher, postavlja sliku i gledaoca u neposredan, ali i dvosmislen odnos. Isti efekat imaju i potpuno lični Hamletovi solilokvijumi. Sprecher podstiče gledaoca, ponekad ga čak i napada frontalno, melodramski, nelegitimno u njegovom svetu i uvaljuje ga u introspektivni prostor koji je sasvim različit od estetskog prostora. Mora se odgovoriti na njegova podsticanja... 5. Hamlet kao da je paralizovan svojom introspekcijom, poznaje svoju slabost i svoju melanholiju, pa ipak u sebi nosi jedan opasan nagon. Ako se želi raščistiti kakva je to Hamletova priroda, dolazi se do zaključka da treba prihvatiti jednu od dve tačke gledišta kője su međusobno inkopatibilne; ili se problem mora posmatrati sa proizvoljne ograničene tačke gledišta i u tom slučaju Hamlet izgleda kao osvetnik, ili se problem mora posmatrati iz mnogobrojnih različitih uglova, kao da se kruži oko tog lika. Umetnik manirista uvek eksperimentiše sa različitim tačkama gledišta, subjekat izoštrava sa svih strana. 6. Hamlet objavljuje da ludost iziskuje prisustvo razuma, da je predstava različitog mogućna samo onima koji uvek ostaju isti. Intelektualac-manirista je crna ovca u smislu da čini trajne cezure i neprestane deobe kao onaj koji se stalno trudi da izađe iz posredne uloge na koju je osuđen. Ali, izlaz ne postoji, koliko, pre svega, kao pokušaj i oscilacija. Između princa i ludaka, on je osuđen na stanje kolebanja kője ga, paradoksalno, definiše, ali ga ne razrešuje. 7. Predstava, scenska radnja, zamenjuje realnu radnju, pošto je jedini prostor koji je omogućen intelektualcu prostor jezika ili metafore, ili duha i sna. 8. Ali ako pozorište, s jedne strane, znači vladanje ulogom i učvršćivanje lucidnosti, ujedno nosi svest o tome da svako predstavljanje znači pretvaranje stvari koja nedostaje. 9. Paradoksalno, ako je svaka teatralizacija ponovno podsećanje, tője takode i, iznad svega, na nivou podseéanja na gubitak, tugu i nostalgiju. 10. Hamlet tvrdi »the player cannot keep counsel« - glumac ne može čuvati tajnu - pošto bi to značilo pustiti podsvest da luta nošena strujom bez kontrolé. Tajnu, ćutanje, preokrenuti u reč, ispovest, znači zahtev za saučesništvo koje ponovo određuje prekinutu komunikaciju sa životom, ponovno uvođenje podsvesti u pravila diskursa.

11. »Hamlet je tragedija neostvarene tragedije« - C. Janecki 12. Hamlet govori jezikom koji ga iskazuje. 13. Beživotna stvar, plašt, ima takvu moć pošto je obeležje stanja kője dozvoljava razaranje, a može ujediniti razbijene stvarnosti i junake koji su međusobno daleki. 14. »Klovn neće skinuti kapu i zvončiće dogod ne bude savladao svoju teskobu« - E. Kris 15. Don Kihot i Hamlet nemaju potrebu za patetičnim gestom samoubistva, ali, da bi se odmerili sa smrću, upravo prihvataju dimenziju pozorišne predstave kao jedinu mogučnu i stvarnu meru, pa i ako je to, paradoksalno, mera same smrti. 16. »Ko mi može negirati sposobnost ili slobodu da raširim ruke i napravim Krst od sebe samog?« J. Donne 17. Što je plemić više plemenit manje je monarhist. I nasleđe prestolja ga začuđuje. 18. Oni koji imaju vlast ili su u dodiru s njom imaju više vlasti nego što treba za ono što oni znaju i što mogu znati. 19. Ko napada Kralja napada Zakón, a ko napada Zakón napada Kralja. Svaka partija koja nije na vlasti napada svoju buduéu vlast. 20. Najrazjedinjenija zemlja je najmanje glupa po svakoj glavi posebno, a najgluplja uzeta u celini. 21. Kada jedna nacija ima potrebu da bude »ѕраѕепа«, s vremena na vreme, od strane nekog izvanrednog čoveka ili kakvim neverovatnim događajem, pokazuje se da su to prilično žalosna čuda. Ali ona se najčešće hvali kako ih je zaslužila. A u stvari ta hvala znači da nije umela sama da se izvuče iz neke teškoće. Tako se navikava da zanemaruje stvarnost. 22. Između božanskog prava i Deklaracije o pravima čoveka, možemo samo slegnuti ramenima, po izboru. 23. Što se više poseduje vlast utoliko se postaje osetljiviji na preostalu nemoć. 24. »Intelektualci« Nemogućno je vikati i biti svoj; Nemogućno je vikati i biti istinit Teško je znati i hteti. 25. NAŠE VREME Umiranje pojedinca naspram broja. Nekada je tradicija predstavljala broj - i religiju. Danas: štampa - ~. [nečitka reč.]