Битеф

Engleskoj krajem XVI i početkom XVH veka - odražena ulikovima Džekviza [»Kako vam drago«] i Hamleta nesumnjivo je bila delimično posledica mode, ali je u nekim slučajevima ta »elizabetinska bolest« svakako predstavljala stvarnu reakciju na duboke promene u pogledu na svet. Narodto je revolucija u astronomskoj misli izazvala osećanje nesigurnosti, teskobe i nepoverenja kako u postojeée znanje tako i u mogudiosti novog saznanja. Tu gnoseološku krizu ranog XVII veka, koja je dovela do toga da se na sve znanje, staro i novo, gieda kao na improvizovanu idejnu konstrukciju stvorenu da bi se üblažila obespokojavajuća svest o neskladu između onoga što se vidi i onoga što se o tome zna dobro je rezimirao 1610. godine engleski pesnik i diplomata Henri Voton, koji je povodom Galilejevih otkrića zapisao da je cela stara astronomija srušena i da se mora ustanoviti deseta sfera »kako bi se spasli prividi« [to save the appearances], odnosno, kako bi se našlo neko objašnjenje za ono što je ljudima dato da vide. Iz istog vremena potiče i poznato Donovo svedočanstvo o duhovnoj nesigurnosti izazvanoj rušenjem tradicionalne slike sveta. Nova filozofija, kaže Don, dovodi sve u sumnju, riaučnici [kao što je Bekon] tvrde da elemenat vatre ne postoji, a ne zna se vise ni kakav je položaj nebeskih tela. Predstava o svetu se raspala, a zajedno s njome nestalo je svakog poretka i uzajamnih odnosa na teološkom, političkom i prirodnom planu. Ranije osećanje zajedništva ustupilo je mesto individualizmu, pa svaki čovek smatra da je jedinstven. ... new philosophy calls all in doubt, The element of fire is quite put out; The sun is lost, and th’ earth, and no man’s wit Can well direct him where to look for it, And freely men confess that this world’s spent, When in the planets and the firmament They seek so many new; they see that this Is crumbled again to his atomies. ’Tis all in pieces, all coherence gone, All just supply, and all relation: Prince, subject, father, son, are things forgot, For every man alone thinks he hath got To be a phoenix and that then can be None of that kind of which he is but he. Don je vrlo dobro prikazao situaciju čoveka-mislioca na početku XVII veka. Svet koji je gledao oko sebe i njegov vlastiti položaj naglo se menjao. Nebeska tela su izmenila raspored, muzika sfera je zamukla, jer Tiho Brahe je ukinuo i same sfere, božanska svrha koja je prožimala sve delove ranijeg svemira težnjora za poretkom i skladnim međusobnim odnosima išdlela je ili postala nedokudva, a sama Zemlja, čovekovo stanište, izbačena je iz središta vasione na periferiju i svedena na status Sunčevog satelita. Vremenske i prostorne granice svemira su se razmakle i čovek se našao suočen s ravnodušnim, muklim i neosmišljenim beskrajem. Stari odgovor na veliku zagonetku, brusen vekovima da zadovolji verske, političke i

intelektualne potrebe, pokazao se kao nepouzdan, a novi je bio duboko obespokojavajud, jer mu se tek trebalo prilagoditi. Posmatrajud svemir polovinom XVII veka, Paskal je bio obuzet sasvim drukdjim osećanjem nego njegovi pred stotinu godina ranije: »Večno čutanje ovih beskrajnih prostora me užasava«. Kako je ta složena intelektualna situacija uticala na Šeksp irovo stvaralaštvo? Moglo bi se uopšteno red da su kod Sekspira idejne strukture tradicionalne, a dub koji ih prožima savremen. Njegova delà podrazumevaju nasleđenu sliku mikrokozma, političke zajednice i makrokozma. Njegov svemir je ptolomejski, a njegove ideje političkog i psihičkog zdravlja zasnovane su na načelima hijerarhijske podređenosti delova i skladnog uzajamnog delovanja. U osnovi mnogih njegovih drama leži shema: narušavanje poretka -jtosledice tog dna - ponovo uspostavljanje poretka. Sekspir nesumnjivo koristi tradicionalni model, ali je teško reći u kojoj ga meri on lično prihvata i veruje u njega. Odisejev govor o načelu poretka, naveden na početku ovog poglavlja, može se űzeti kao izraz Šekspirovih ličnih pogleda samo ako se posmatra sam za sebe; ako se red lukavog Odiseja sagledaju u kontekstu cele scene ili u svetlosti nekih kasnijih epizoda, otvaraju se i drugi uglovi posmatranja i na njih pada senka ironije. Šekspirove istorijske drame istovremeno i potvrđuju i opovrgavaju neka osnovna učenja tradicionalne političke misli, kao što je neprikosnovenost miropomazanog kralja, ispunjenje Božjeg promisla u postupcima vladara, mirenje sa statičnom društvenom hijerarhijom. S druge strane, u Šekspirovim delima nastalim u prvim godinama XVII veka, u vreme kada podnje izrazitija kriza znanja i raspad tradicionalnog nadna mišljenja, ima odraza opšte duhovne teskobe i uznemirenosti. Velike tragedije i takozvane »problemske drame« sadrže demente koji na razne nadne svedoče o tom raspoloženju nedostatak božanske svrhe, ili bar nemogućnost da se ona shvati, u »Kralju Liru«; dub ispaćenog samoispitivanja i skepticizma u Hamletu; dvosmislena, izrazito obespokojavajuća, pa čak i mučno ironična vizija Božjeg proviđenja - tog tradicionalnog pojma u korne je ranije tražena smirenost i uteha - utelotvorena u Vojvodi u drami »Ravnom merőm«. U jednoj drugoj Šekspirovoj drami iz tog perioda, »Sve je dobro što se dobro svrši«, rani drhtaji paskalovske »metafizičke jeze« zabeleženi su u jednom odeljku koji izvrsno formuliše novo osećanje bespomoćne ogoljenosti čoveka lišenog vere u ranije znanje koje mu je omogućavalo da se suod sa svetom i nađe neki smisao u njemu:. They say miracles are past; and we have our philosophical persons to make modern and familiar things supernatural and causeless. Hence it is that we make trifles of terrors, ensconcing ourselves into seeming knowledge when we should submit ourselves to an unknown fear. Duhovna situacija s kraja XVI i početka XVII veka uticala je na Šekspirova delà i u jednom drugom smislu. Naporedno postojanje tradicionalnih i novih pojmova, dubok rascep između zamišljene sheme stvari i stvarnog stanja, sporo odumiranje jedne i mučno rađanje druge slike