Битеф

političkom mišljenju, društvenom statusu] i aplauzom uzvrćali aplauzu publike ili onim Ijudima koji su izašli na balkone da pozdrave masu. Oduševljeni stanovnici grada mahali su zastavama i iznosili silke, ikoné, a poneki i decu kako bi pozdravili reku studenata koja je prolazila vise od dva sata put koji se inače prelazi za deset minuta lakog hoda. U ovom kretanju/stajanju, u ovoj interakciji između »izvođača« i »publike«, brisanju granica izmedu »scene« i »gledališta«, osećanju kolektivne radosti, pretvaranja gradau grad-festival, grad-karneval, grad-pozorište krije se početak ili kraj novog pozorišta novonastalog [preostalog] jugoslovenskog prostora. Da bi se došlo do novog pozorišta [ma šta ono bilo] potrebno je prevaziči/preskočiti stare granice/pragove/predrasude. I ma kakvi rezultati bili ovog otvaranja i pomeranja granica proširenog polja pozorišta, potrebno je primeniti određene tehnike i poznavati i negovati odredenu tradiciju. Da bi se uočila lepő ta »No«pozorišta, koja je oličena u zajedništvu i igri, kako maske koja predstavlja nežno devojačko lice, tako i jaké muške brade glumca »No« drame koji nosi masku i predstavlja lik nežne devojke, potrebno je osvetliti pozorišnu iluziju. 3 Kao što Bertolt Breht o pozorišnom svetlu kaže: Daj nam svjetla na pozornicu, osvetljivaču! Kako možemo mi, Pisci komada i glumci, u polumraku Izvoditi svoje slike svijeta? Sumračni suton Uspavljuje. A nama treba gledaočeva Budnost, čak pažljivost. Pusti ih Da sanjaju u jasnoči. U klasičnom pozorištu jasno su određena mesta svetla i tame, publike i glumaca. Glumac i gledalac nisu slobodni da kreiraju i rnesaju svoje prostore. Gledalac je zakupio svoje mesto na određeno vreme, a posle ono pripada nekom drugom. Glumac, ulazeći u polu-tamu »pozorišnog svetla« na klasičnoj sceni koja je odvojena »četvrtim zidom« od gledaoca, prikazuje samo odredeni lik, dok glumca koji predstavlja lik ne vidimo. Tako u pozorišnoj polu-tami ostaju zauvek, nevidljivi jedan za drugog, i gledalac i glumac. 5 Stanislavski je upalio svetlo, kojim je osvetlio gradenje lika, njegovo magično »kad bi«, emocionalno pamćenje, osvetlio je i karakter i pisca, a najviše glumca. Breht je upalio svetlo u publici i dozvolio i glumcu i gledaocu, ne samo da pogledaju jedan u drugog, već i da pogledaju oko sebe. Gro tovski je razvio svoj rad s glumcem u smeru koji je Stanislavski započeo, ali Grotovski je promenio svog glumca od »istinitog« u »svetog« glumca. On je, putem rigoroznih treninga i radionica, upalio plamen u glumcu. Za Grotovskog, pozorište ima svoj sopstveni život, ali život ćitamo kroz »svetog« glumca, a ne kroz »sveti« karakter. Šekner je, učeći od Stanislavskog, Brehta i Grotovskog, razvio polje pozorišne igre izmedu gledaoca i glumca, između pozorišta, antropologije, sporta, rituala, svakodnevnog života, psiho-drame, performansa. On je upalio jošjedno svetlo i to svetlo pod kojim su sve razlike i sličnosti izmedu kultura postale vidljive. Ovde pozorište nije »ogledalo« već osnova sama posebi. Budućnost našeg sveta ne leži u multikulturalizmu načinjenom od

autonomnih, različitih nacionalnih jedinica među kojima se mora znati ko je dominantan, veé u inter kulturalizmu, zajedničkoj saradnji koja koristeći dobra svaké nacije, gradi novo i sveobuhvatnije delo. 6 Ovaj izbor i prevod Šeknerovih eseja i teorijskih razmišljanja nastao je, igrom slučaja, u dåne studentskog protesta i namenjen je svima koji žele da prosire polje pozorišnog/scenskog mišljenja. Eseji su poređani hronološki [onako kako ih je Šekner objavljivao] kako bi pokazali formiranje Šeknerove teorije u samosvojnu scensku teoriju koja se može primeniti i na druge oblasti izvan pozorišta, kao što su umetnost i društvene nauke. Ova knjiga takođe služi kao dokaz da je moguće, poput Stanislavskog, Brehta i Grotovskog, biti i praktiéar i teoretičar u pozorištu i da te dve sfere ne nastaju kao dva odvojena entiteta. Knjigu smo podelile na éetiri poglavlja: »Ambijentalno pozorište« koju čine eseji, »Prostor u ambijentalnom pozorištu« i »Reditelj u ambijentalnom pozorištu« koji su direktan rezultat Seknerovog rediteljskog rada u svom pozorištu, »TPG.« 7 Poglavlje »Pozorište avangarde«, koje éini samo jedan esej »Propast i krah [američke] avangarde«, - je iskreno i detaljno razmišljanje o američkom avangardnom pozorištu jednog od njegovih tvoraca i aktivnih učesnika. 8 Treće poglavlje, pod nazivom »Između pozorišta i antropologije«, čine dva eseja, »Dodirne tačke između pozorišne i antropološke misli« i »Vesti, seks i scenska teorija«, koja predstavljaju Šeknerovo razmišljanje o tačkama dodira između öve dve oblasti, gde on raspravlja o brojnim »graničnim« žanrovima koji nisu ni pozorište, ni svakodnevni život, već »nešto između«, kao što su televizijske vesti, erotska pozorišta, neke eksperimentalne trupe, rituali Indijanaca, moderni pies, i pronalazi elemente koji su slični i različiti u raznim kulturama. 9 Ovde Šekner uvodi i proširuje svoje pozorišno znanje i teoriju služeći se tehnikama i iskustvima iz pozorišnih radionica, indijskog pozorišta i antropologije koje podvodi pod jedan novi aspekt interkulturalizma. Poslednje poglavlje, »Postmoderne pozorište« koje čini esej »Raspon scenskog izvođenja« ulazi u sfere psihologije, neurologije i biologije i detaljno razmatra raspon scenskog izvodenja od mimike lica do velikih sportskih spektakala kao što je Olimpijada. 10 Kroz analizu uputstva za tréning izvođača u indijskoj scenskoj poemi, »Natjasastra«, Šekner ukazuje da mehaničko učenje tehnike vodi pokretanju »emocionalnog pamćenja«. Time on širi efektivno polje izvođača koji na ovaj način treba da razvija, kako svoju mehaniku mišića, tako i svoje emocionalno pamćenje. □ Aleksandra Jovićević i Ivana Vujić

2 Vidi Šeknerov esej u ovoj knjizi »Propast i krah [američke] avangarde«. 3 Vidi Šeknerov esej u ovoj knjizi »Tačke dodira izmedu antropologije i pozorišta. 4 Breht, Bertolt. »Dijalektika u teatru«, izbor i prevod Darko Suvin, Beograd, Nolit, 1966, 206. 5 Vidi Šeknerov esej u ovoj knjizi »Prostor u ambijentalnom pozorištu«. 6 Radi potpunije rasprave o odnosu između pojmova multikulturalizma i interkulturalizma vidi Schechner, Richard. »An Intercultural Primer«, »American Theatre«, Vol. 8, broj 7, October 1991,28-32, kao i »The Canon« [TDR Comment], »The Drama Review«, Vol. 35,4 [Tl32], Winter 1991, 7-14.