Битеф

je godinu usamljene izolacije u ćeliji od 3,5 X 2,7 x 2,4 metra koju je sagradio u svom ateljeu. ’Ja neću da razgovaram, čitam, pišem, slušam radio, giedam televiziju, sve dok se ne oslobodim.’ Njegov prijatelj Ceng Vei Kvang brinuo je o njegovoj ishrani, oblaéenju i otpacima. U pet sati posle podne, 11. aprila 1980. Sem Hsieh se ukucao na fabrički sat, čin koji je ponavljao svakog sata sve do 11. aprila 1981. godine u šest sati popodne. Sem Hsieh je započeo svoju treéu jednogodišnju predstavu 26. septembra 1981. u subotu: Ja eu ostati napolju tokom cele godine, nikada neću uéi unutra. Ja neéu ulaziti ni u jednu zgradu, metro, voz, automobil, avion, brod, pećinu, šator. Imaću vreću za spavanje.« [1983, 41] Od 4. jula 1983. do 4. jula 1984. godine, Hsieh je bio prikačen za konceptualnog umetnika, Lindu Montano, kanapom od 2,5 metra. U delu njihove zajedničke izjave piše: »Mi ćemo ostati zajedno godinu dana i nikada neéemo biti sami.., Mi éemo biti vezani jedno za drugo oko struka kanapom od 2,5 metra. Mi nikada neéemo dodirnuti jedno drugo tokom éitave godine«. Tokom njihove godišnje predstave, Hsieh je odredio izvesno vreme kada je publika mogla da ga posmatra. 6 Pierne Orokolo iz Papue Nove Gvineje uobiéavalo je da izvodi ciklusnu dramu kojoj je trebalo više godina da se završi. To je opisano kod Vilijamsa u knjizi »Drama Orokolo plemena« [Williams, F.E. »The Drama of the Orokolo«, Oxford University Press, 1940]. Produžene predstave - ili produženi ciklusi predstava -

nisu neuobičajeni. Sportska sezona može biti viđena kao ciklus predstava. Glavna bezbol liga, sigurno je oličenje ovog načina nekoliko vrhunskih tačaka: otvaranje igara, igra favorita, »važni šampionati« pred kraj sezone, »tradicionalni rivali«, »plej-ofovi« i svetski šampionati. Robert Vilson je postavio svoju sedmodnevnu predstavu kao produkciju Siraz festivala 1972. godine. Ona je uključivala pedeset Ijudi i trajala je 168 sati. Bila je postavljena na planini i preuzela je formu silaska ili hodočašća. Predstavu »Planina Ka« opisali su Osija Triling i Bejzil Langton [Trilling, Ossia »Robert Wilson’s Ka Mountain« i Langton, Basil »Journey to Ka Mountain«, TDR, 17, [2], 1973, 33-57], 8 Od decembra 1982. godine do februara 1983. Piter Bruk i trideset glumaca, tehničara i pomodnog osoblja, putovalo je landroverima kroz Afriku, od Alžira, preko Sahare u Niger, Nigeriju, Dahomeju, Mali, i natrag u Alžir. Tokom svog puta oni su postavljali improvizovane predstave, razmenjivali pozorišna dobra [pesme, plesove, skeéeve, tehniku, itd.] sa Afrikancima i prikazivali svoj sopstveni rád. Oni su igrali u različitim situacijama. Objedinjujući i znakovni prçdmet bio je njihov »scenski tepih«. »Mi smo izašli iz naših vozila«, rekao je Bruk, »razmotali naš tepih, seli, i publika se skupila za tren oka. I tu je postojalo nešto dirljivo - jer je to bilo potpuno nepoznato, mi nismo znali šta može biti preneseno, a šta ne može. Sve što smo kasnije otkrili bilo je da se ništa slično tome nije desilo na pijaci [u Salahu, Alžir] . Tamo nikada nije bilo putujućih zabavljača ili bilo

kakve improvizacije. Nije bilo nikakvih preteča. Postojalo je samo osečanje jednostavne i potpune pažnje, potpuno prihvatanje i munjevita zahvalnost, nešto što, verovatno, u trenu menj a osećaj svakog glumca o tome šta odnos s publikom može da predstavlja«. [Gibson, Michael »Brook’s Africa: An Interview by Michael Gibson«, op. cit. 1973,7-51], 9 U decembru 1977. godine, ja sam posmatrao »Dianići-Do-Bugaku« u severnom Jap anu [Kazano grad] u Sinto hramu. Seljaci, noseći tradicionalne maske, uključujući i čuvenu zlatnu, za koju se kaže da poseduje veliku snagu ili moé, igraju oko tri sata na priručno napravljenom trgu, na korne je podignuta scena - sliéna bokserskom ringu bez konopaca - postavljena u centru unutrašnjosti hrama. Bilo je rečeno da se ovakva ista predstava dogada svaké godine, a da datira pre mnogo stotina godina. 10 1960. godine, ja sam postavio Sofoklovog »Filokteta« na Truro plaži u Masačusetsu, u blizini Provinstauna, gde sam vodio letnje pozorište. Publika je trebalo da pređe oko milju peščanih dina da bi stigla do mesta gde se predstava igrala. Filoktet je sam tumarao medu dinama; Neoptolem i Odisej su stigli čamcem [mi smo ih ukrcali na čamac, otprilike jednu milju od obaíe], Truro dine su zaista pružale osećaj napuštenog ostrva koji zahteva Sofoklov komád. Tarner odbacuje ono što naziva »sparagmosom« rituala, ali on otkriva »znake koje odvojeni specijalizovani žanrovi traže da bi se ujedinili i obnovili nešto od natprirodnog kője se izgubilo

u njihovom .. .raščlanjivanju«. Ja sam se bavio sličnom temom u četvrtom poglavlju svoje knjige »Scenska teorija« [l9BB], gde sam napisao da je razvoj pozorišta iz rítuala predstavljao samo jedan smer u okviru dvosmemog procesa, da rituali, takođe, proizlaze iz pozorista [ili drugih scenskih oblika].