Битеф

onih što su čekali Godoa, da dode. Sve to uvezano grubom, brehtijanskom rimom, na »pa« i na »at«; »Prva stopa - bez brade popa, treča stopa - ispod plavog stropa, peta stopa motika koja sama kopa, sedma stopa junak bez oWopa, deveta stopa - presto koji čopa, jedanaesta stopa - zvuk višnjevog topa. Drugi hvat - slomljeni vrat. Četvrti hvat uklet brat, šesti hvat uveli lipov cvat, osmi hvat - stari svat, deseti hvat - iz Baš-Bunara zlatna vlat.« I još pride, distih, na »og«: »epilog« - batina i Bog«. Čitava pitagorejska mreža brojeva, euklidskih i neeukhdskih geometrija i rima, ne bili se kako ukrotila divlja stvarnost, da ne pustoši onako kako pustoši, svirepo. Moguča je, dabome, beskrajna analiza. Eto grdnog, nepreglednog posla za istraživače ezoteričnih smislova i enigmi u komadiraa AP biče vremena, ceo vek, da se time bave. Nego, istorija više nema vremena, bilo ga u izobilju, a potrošilo se. Komadom Baš-bunar AP je zaobilaznim putom, s one strane, došao do tragedijskog obrasca, kamo ga je, valjda, i nosio nagon genija, koji, takode, ne bira kamo če, nego je izabran. Komed je postao traged. Sam spremajuči za teatar svoj komad AP je, čujem, nekoliko puta menjao kraj (epilog - batina i Bog). Molim vas, nemojte mi reči šta je na kraju, neču moči da podnesem. ■ Slobodan Stojanovič

PRVA STOPA: BEI BRADE POPA (Cela scena jedna soba pretrpana kojekakvim kurijama, uvezanim za selidbu) Dragoslava; (Busa se i mota oko kurija jadikujuči) Šta li smo bogu zgrešili, da mi je znati, kao da smo se kamenjem na njega bacali, da nas ovako kazni. Da nam od kuče napravi jaziju. Da nam u ovim poodmaklim godinama ceo život okrene na tumbe. Manasije: (Upada kao furija) Šta je bilo, sunce ti žarko, je 1 neko nezvan banuo. Dragoslava: Jeste, iz nebuha, tvoj pokojni Čača. Manasije: Pa šta onda ronzaš. Dragoslava: Dode mi da kao pseto zavijam od naše nesreče. Manasije: Prestani, Dragoslava, naredujem ti. Dragoslava: Prestaču. Manasije: Da te neko od naših ugleda sa strane takvu mogao bi se još i demoralisati. Dragoslava: Naredi mi da pevam. Manasije: Bože pravde. I to svuda i pred svakim. (Hvata se za največu kutiju) Daj, prihvataj se, da pobacamo ove kutijetine

na šleper. Dragoslava: (Hvata se pa zajedno s Manasijem odnosi kutiju. U odlasku) I onda sve to tako pobacano da stoji u slepem na avliji, a mi na oprezi da stražarimo u praznoj kuči do daljnjeg. Manasije: Skolila je muka i nevolja sav naš narod, nismo samo nas dvoje u pitanju. (Odlaze, ali se odmah vračaju i Dragoslava se saplete o prag i posrne). Čuvaj glavu, sanitet je ostao bez trunčice gaze i zavoja. (Übvati se opet za veliku kutiju) Hvataj se, dok smo u zaletu. Dragoslava: Lakše malo, Manasije, što kidišeš. (Prihvatao se kutije). Žensko sam, popucaée mi panüjike. Manasije: Al kad situacija od nas traži da u otsudnom času podnesemo i ono najteže. Kreči. (Odlaze noseči zajedno kutiju izmedu sebe). Dragoslava: (Brzo se vrača sa Manasijom, on je čak kao gura ispred sebe, kao da je sprovodi, bože mi oprosti) Pogledaj samo našta nam liči kuča. Bez trunčice topline. Manasije: Ratno je stanje, neče dugo. Poturaj se. Dragoslava: (S naporom diže svoj kraj kutije) Na magacin, bože mi oprosti. Manasije: Privremeno. Kreči. (Gura je da krene). Iz strateških razloga. Potegni polako, što stenješ. Dragoslava; Od sreče. Zato što mi noge ulaze u stomak. Manasije: Stisni zube, ne kilavi. Dragoslava: Grči mi se črna džigerica. Manasije: (Gurajuči je preko tereta ka izlazu) Moraš u ovih nekoliko kritičnih dana i ti dati svoj doprinos našoj konačnoj pobedi. (Odlaze). Df agoslava: (Brzo se vrača sa Manasijem. Još je on vuče da je übrza) Nekoliko dana, davolsku mater. Posle če biti još koji mesec. I kad prede u naviku, brojačemo godine. Manasije: Gamiži ko stonoga kad ti bog nije dao krila da poletiš, što si sela. (Ona ustane) Meni te je žao, ali šta mogu. Dragoslava: (S krajnjim naporom se opet prilivata velike kutije). Uzmi iza vrata grabovu držalicu, pa me tresni, da živnera. Manasije: (Hvata se za koleto) Poštedeču te, al da više ne komentarišeš. Koji ti je klinac. Dragoslava: Unervozila sam se. Manasije: Zavaličeš mi ovo na pleča, sam da ga potegnem, da te odmenim, a ti idi samo sa strane pored mene i pridžavaj, nemoj ko crkvenjak da popevaš. Diži. Dragoslava: Je 1 ti pasent. Manasije: Može. Krečemo. (On ponese, ona pred njega ide i rukama pridržava teret da mu ne sleti na leda) Dragoslava: (U odlasku s Manasijem) Ko jedanput pod stare dane rasturi svoj dom, taj ga nikad više ne skuči. Manasije: (U odlasku) Opet ti laraočeš, ženo. (Odu) Dragoslava: (Brzo se vrača s Manasijem. U dolasku) Mogu da ti podpišem.