Битеф

Jugoslovensko dramsko pozorište Beograd Jugoslavija Vladimir Arsenijevič:

U POTPALUBLJU

Dramatizacija: Damir Vijuk / Nikita Milivojevič Režija: Nikita Milivojevič Scenografija: Miodrag Tabački Kostimografija; Angelina Atlagič Kompozitor: Zoran Erič Scenski pokret: Ferid Karajica Lektor: Radovan Kneževič Organizator: Snežana Sredojevič Učestvuju: Nebojša Glogovac (Vladimir), Anita Mančič (Andela, njegova supruga), Vojin Ćetković (Dejan), Ivan Jevtovič (Vanja), Nikola Duričko (Lazar, Andelin brat), Branka Petrič (Vida, Andelina majka), Miodrag Radovanovič (Mihajlo, Andelin otac), Olga Savič (Branka, Vladimirova majka), Rade Markovič (Stevan, Vladimirov otac), Tanasije Uzunovič (Oficir JNA), Bojana Zečevič (Rodaka), Branka Veselinovič (Ljuba) i Kapitalina Erič (Zora). Voda predstava: Dušan Ceklič Sufler; Nina Odalovič Premijera: 11. april 1996. Sterijina nagrada 1996, za predstavu ■

OPIS POTPALUBUA »Potpalublje je mesto gde imate najmanje sanse da se spasete kad brod tone. Istovremeno, to je mesto gde vi najduže možete da živite jer prolazi dosta vremena dok voda tamo ne prodre. Ne želim da budem osoba koja če ovde nositi neku mračnu zastavu i koja če vikati: Mi se nalazimo u blatu, za nas nema nade! Ne želim da se osečam, niti se tako osečam, kao čovek koji je izgubljen u svemu. Znam puno ljudi koji se i u ovakvoj situaciji snalaze i opstaju. To je ono što stvarno želim da iskažem. Mislim da se to oseča i u Potpalublju. Bez obzira što sve propada,

kvalitetni ljudi su u stanju da pronadu energiju i idu dalje«. ■ Vladimir Arsenijević

KOMPILACIJA SMRTI 1989, 1990, 1991 Mog veoma dragog prijatelja Petra, Anđelinog bivšeg mladiča s kojim nikad (po sopstvenom tvrdenju) nije stigla do kreveta, savladala je iznenadna leukemija. To je, mislim, bila prva u nizu smrti koja če usiediti. Petar je bio spona koja je povezala Anđelu i mene. Imamo puno pravo da ga smatramo prauzročnikom našeg poznanstva, naše veze, našeg braka i, konsekventno, našeg deteta, koje se nalazilo pred nama. Več je Petar bio nezdravo naduven, več mu je sva kosa opala, kad je otputovao u Čirih, da mu tamo izvrše transplataciju koštane srži, ili nešto slično. Tamo je i umro. Carlija su pod repic klali Arapi dok je ležao u istražnom zatvoru. Carliju je to bilo svejedno. Zauzvrat, darovao im je pravu tempiranu bombu: malo, bradavičasto telašce virusa HIV - sličnih je u telu imao za bacanje, a i razbacivao se njima neštedimice, ako četno pravo. Umro je u Drajzerovoj ulici, upljuvan i bled i sasvim izvan sebe. Onda su na red došle sestre Nina i Lea, diplomatske kčeri. Poput ličnosti koje bi svoje mesto lako našle u eventualnom Leksikonu morbidnih rekorda, umrle su od istog virusa kao i Carli, obe, u tananom rasponu od devet meseci. Sečam se i Slinavog. Patio je od istog problema, i ma šta ranije da sam smislio o Slinavom, dokazao je da je najpametniji od svih iz istog kluba: preduhitrio je sopstveni problem. Castio se overdoseom. Divna se, jedne hladne večeri, doteturala nekako do kuče. Isuviše. uradena i umoma, zaspala je na klozetskoj šolji, dubokim heroinskim snom, sa gačicama u nivou nožnih članaka. Glava joj je nezgodno zapala unazad, i kad ju je, sutradan, u istom položaju, zatekao otac - bila je več bela i hladna. Ugušila se sopstvenim jezikom. Olgi je iz leve dojke krenulo nešto belo i sirasto, što više nije umelo da stane. Ona je votela da psuje kao kočijaš, po običaju na najnezgodnijim mestima, pa mogu pretpostaviti šta je radila lekarima, ali oni su, nad njom, do poslednjeg dana, samo nemočno coktali. Svi