Битеф

ISCRPLJENI KLOVNOVI Helmut Schaefer Lopahin, imućni sin jednog seljaka, mogaoje plemićima Ranjevskoj i Cajevu da predloži jedino da osnuju malí cirkus samo sa klovnovima, podrazumevajući pri tom da on njime upravlja: inače bi već posle prvih predstava bio zaboravljen cilj da se višnjik i imanje spasu od javne prodaje. Ne bi bilo neophodno održavanje mnogih proba malih majstorija, već samo treba odabrati odgovarajuće kostime i maske. U jednoj od čuvenih klovnovskih scena tridesetih godina „glupi Avgust” govori о svojoj velikoj gladi: „Imaš li para?” pita ga bel i klovn. „Nemam.” „Onda i nisi gladan.” I publici je odmah jasno da siroti „glupi Avgust” može imati samo dve mogucnosti da utoli glad: da zamisli da je obilnim obrokom utolio glad, dakle umeće uobrazilje ¡li - da je zaboravi. On će oboje pokušati, ali glad ostaje. Sačuvati višnjik, ¡ako već dugo ne donosi nikakvu korist, predstavlja želju oba posednika. On, kao estetska prošlost, prebiva u svojoj hladnoj beloj raskoši kao spokojna priroda koja predoseća svoje nestajanje u nadolazećoj katastrofi. Njeno ćutanje govori o velikom samozaboravu - kao da je višnjik, zaljubljen u sebe, jos samo upućen u svoju lepotu. Zbog toga Lopahinov predlog da se kuća sruši a višnjik iskrči kako bi se zemljište iskoristilo za goste na letovanju, kod posednika nailazi na nerazumevanje. Ljubav Andrejevna: Posed? Dragi moj, oprostite, Vi ništa ne znate. Ako u celoj guberniji postoji nešto interesantno, čak i znamenito, onda je to naš visnj iк. Lopahin: Interesantno u njemu je samo to što-je veoma veliki. Višnje rode samojednom u dve godine, pa i onda ne znate šta ćete s njima, jer niko ih ne kupuje. Cajev: Naš višnjik se čak pominje u enciklopediji. Visnjik je otišao dalje od svojih žitelja. Njima, koji su oslobodjeni obaveza kao i on, preostaje cast da budu zabeleženi u enciklopedijskom rečniku, oni ostaju uskraćeni, a ni njihov dečji narcizam im ne dopušta da se prikažu u boljem svetlu. Sadašnjost

ugrožava onom ko nema interesovanja za budućnost i pretvaraje u komičnu tragediju. Klovnovskom humoru je svojstveno da tragediju izvodi kao komediju. U njoj se Ijudi zabavljaju i ta razonoda pomaže zaboravu. Stvarnost, kojaje za onog ko se zabavlja bez nade, mora biti zaboravljena. Nada proizilazi iz saznanja da svet nije savršen; ona čezne za tim i savršeni svet premešta u budućnost. Na taj način Ijudi ostaju zainteresovani za sadašnjost i ne zapadaju u sopstvenu prazninu unutar koje se moraju razonoditi. „Klovnovi su uvek velika razonoda, sanjarske duše kad smeteno trepću svojim sićušnim krtičjim očima i spotiču se о stvarnost, astrolozi kojima život zlurado postavlja klopku." (Batloewen, Koenigstein, 1981). Vlasnicima višnjika kojima predstoji bankrotstvo, sadašnjost i budućnost izgledaju kao nepoželjni gosti. Prošiost se samo priziva da bi se pritekio u pomoć sadašnjosti, kao izgubljenoj utopiji i da bi se uronila u lepotu sećanja. Život je bio ispunjen onako kako ga se seća stari lakej. Firs: A suve višnje su tada bile meke, sočne i slatke, mirisne... Tada se još znalo za recept... Ipak, Čehovljevi likovi se razlikuju od onih koji jedino prizivaju prošlost: Ljubav Andrejevna: Štaje bilo sa receptom? Firs: Zaboravljen. Niko ga se više ne seća. Na mapi zaborava zapisana su sva doba, ne samo sadašnjost i budućnost već i prošlost tu ima svoje mesto i ne pojavljuje se pod natpisom izgubljenog raja. Ljudi koji su uglavnom ravnodušni prema vremenu, zagube se i samo se teško mogu definisati. Takav pokušaj bi ličio na ornitologiju bez ptica, jer su živi primera već umakli. Šta, ako nije reč о vremenu, bilo prošlom ili budućem, interesuje žitelje višnjika zajedno s njegovim anatemisanim voćem? Da li bi da otprhnu kao ptice, da konačno izadju iz vremena i predju u bezvremeno stanje, jer proživl-