Битеф

Hipohondrična ptica Pošto su mi iz EXPO '9B predložili da za tu, verovatno največu postoječu kulturnu razmenu uradim novo delo, moram priznati da mi je na kraju sastanka prva misao bila: "Uskoro punim trideset pet godina". Možda ova reakcija deluje neozbiljno, pa čak i pomalo farsično, ali iz nekog nedokučivog razloga, trideset pet godina je medu plesačima zaista mitsko doba. Postao sam veoma svestan svog fizičkog stanja, i to je podsvesno, verovatno, bila polazna tačka ovog komada. Neka takva misao pokreče večinu mojih dela i za mene označava početak dugog procesa stvaranja predstave. Najmukotrpnije u torn procesu jeste planiranje, i naročito davanje imena. Srečom, u ovom slučaju, naslov Hipohondrična ptica ni u jednom trenutku nije bio kamen spoticanja. Taj naslov je odzvanjao nekim napuklitn glasom i nekom neodložnošču kojoj sam teško mogao da odolim. Posle toga usledio je zadatak da nabacim malo mesa na kosti. Uvek me dimu oni koje vidim da jedva preživljavaju, oni koji to čine s neverovatnim osečanjem ponosa, kao da je to neko pravo, a ne privilegija. Za mene smrt, kao i taj preovladujuči strah koji za nju vezujem, nikada nije daleko od života, samo što su neki više svesni njenog prisustva! Prema torne, za mene je bilo prirodno da osetim vezu sa naslovom kao što je Hipohondrična ptica, pošto on sažima moj strah i čini ga opipljivim. Pošto je gotovo svako moje delo vezano za moje poznavanje života i tih trenutaka u vremenu koje, po mom mišljenju, treba neizostavno prikazati, prirodno je to što se moj strah uvukao u svaku njegovu šupljinu i pukotinu. Plesno delo ne bi smelo da bude samo živahan opis, ono mora biti reakcija koja jedva uspeva da uguši svoj potencijal. Ako se to ima na umu, postavlja se pitanje koliko informacija umetnik duguje publici? Po mom mišljenju, ne mnogo pre predstave, mnogo dok ona traje, a tek pošto se završi dileme počinju da dobijaju svoje odgovore ili da se prvi put otkrivaju. Najnepredvidljiviji činilac jesu dobijeni odgovori, te varijacije koje ograničava samo broj gledalaca. A umetnik, s druge strane, mora da igra svoju ulogu i da ide napred. Pošto stvari sazru i stalože se, zanimljivo je gledati kako se elementi dela redaju jedan za drugim, spremni

da budu razmotreni. Neki od njih su iznenadenja, drugi samo logične posledice, ali u njihovom sjedinjavanju leži moja istina, neobjašnjiva i mračna. Ona vas tera na razmišljanje... ne, ona u vama stvara osečaj kao da vas je neko udano u mali stomak, negde izmedu pupka i genitalija, u taj mišični zid. A kad primite taj udarac, hitro i užurbano se pokrenete, ne cased časa. Muzika je tako nesvestan deo mog biča da nikad nišam siguran da li toja biram muziku ili ona bira mene. Neki delovi Labudovog jezera, naročito oni iz drugog i četvrtog čina, toliko su mi dugo u venama da prosto znam da bi bio zločin da uopšte pokušam umači njegovom zovu kad radi m ples koji je tako usko vezan za moja iskustva. Čuo sam zov ove muzike, ne zbog njene priče, več zbog toga što je, za mene, ona skoro kao miriš koji lebdi u vazduhu, aja volim da moje delo bude obeleženo tim aromama koje ostaju. S druge strane, zamišljam svoj raj i razmatram njegove univerzalne kvalitete. Za mene je to udaljeno odzvanjanje havajske muzike u muzičkoj podloži za Hipohondričnu ptiču. Znam da ona više postavlja pitanja nego što na njih odgovara, ali znam i to da sve to nekako ima smisla i da su te nezaboravne note našle svoje mesto. Svet u kome bi boravilo ovo delo ne može se štvorití i definisati strogim pridržavanjem formule, več stalnim procesom planiranja i ponovnog planiranja sa dizajnerima (i svetla i scenografije), sve dok se delo ne iskristališe. Dok radimo, stalno nam je u glavi jedna slika čiji fragmenti ostaju, dok drugi otpadaju. Tuje maglovita belina podijuma i gaze, jaka u svojoj jednostavnosti u svim svojim vidovima i površinama. Tuje i zamračen prostor, prostor prelaza i zadržavanja u koji se mora uči i iz njega izači. Sve te odlike se mogu savladati, neke ostaju i deluju ispod površine dela, dok druge bivaju ogoljene, pošto ih nije potrebno ukrašavati. Tako ostaje samo ono najosnovnije. Ovo delo nastoji da formuliše onaj aspekt života koji podstiče i misteriju i iskrenost, stvárajúci svet u koji se oni mogu zajedno smestiti. To podseča na šetnju ulicom koja golica nozdrve, uši, noge, usta, ruke, oči, jezik, grudi... a opet se sve to stapa u jednu misao, jedno osečanje, jednu svest. To je ta odskočna daska koja nas izbacuje na put otkrivanja.