Битеф

FLAVO POZO RIŠTE osnovali su reditelj i glumac Nenad Čolič i glumica Taljana Pajovič decembra 1995. godine, premijerom predstave Sonet bez naslova, u zajedničkoj režiji Massima Giannetti-a - reditelja i pedagoga Teatra Specchi e memorie iz Milana, i Nenada Colica, reditelja i glumca PLavog pozorišta. Na taj način, pócela je prva faza postojanja i rada ovog pozorišta prozeta tesnom saradnjom sa teatrom Specchi e memorie, koja je podrazumevala mnoga obostrana gostovanja i pozorišne radionice i seminare. Iz takvog nacina rada Piavo pozorište prirodno ulazi u drugu fazu, u kojoj sa novim mladim ljudima, putem pozorisnih radionica i seminara pokušava da odgdvori na nove mogućnosti koje pred njega postavlja istraživački procès Primena Ijudskog iskustva u stvaranju novog teatra. Piavo pozorište u novoj formi postojanja i rada teatra, pored antropološkog pristupa, sto je već uobičajeno za pozorište savremenog tipa, pronalazi drugačije razloge za bavljenje teatrom, u okviru humanog pristupa pedagoškom radu u teatru. To, pre svega, znači da se pozorište ne tretira isključivo u komerdjalnom i takozvanom umetničkog smislu, nego da se humanim pristupom pozorištu, za šta je ono i te kako sposobno, rad sa mladim ljudima, ali i sa svima onima koje pozorište interesuje, osmisli i kreira na postulatima nove i drugadje teatarske pedagogie. Ta pedagogia proizlazi iz života i životnih uslova i iskustava, ali se, u svakom slučaju, oslanja na poznate kodifikacije savremenog teatra nastale u istraživačkim procesima i laboratorijskom radu tokom ovog veka - Stanislavskog, Mejerholjda, Antonena Artoa, Ježija Grotovskog, Eudjenija Barbe, ali i Pine Baus. Nenad Colic - Biografíja Roden 1961. godine u Beogradu. Teatrom se bavi od 1983. godine kao igrač u beogradskom Pozorištu na Terazijama 1989. godine, kao igrač i glumac, jedan je od osnivača Teatra Signum, alternativne pozorišne trupe neformalnog tipa Predstave sa teatrom Signum: 1990 - Dom Bernards Albe (Bitef 1990; Servantino festival Meksiko, 1991) 1991 - Slika Dorijana Greja (BITEF 1991; Teatar na Taganke Moskva, 1992) 1992 - Magbet traži Magbeta (BITEF 1992) 1993 - sa teatrom Signum i u saradnji sa Teatrom na Taganke iz Moskve učestvuje na festivalu Mit o Elektri u Atini

sa predstavom Elektra u režiji Jurija Petroviča Ljubimova 1993 - 1995 - clan Dah teatra iz Beograda. Predstave sa Dah teatrom: 1994 - Zenit (Edinburg 1994; Milano 1994; Odin teatar Holstebro 1995) Od 1994. podnje rediteljski rad pod uticajem reditelja MASSIMA GIANNETTI-A, italijanskog reditelja Teatra Specchie memorie iz Milana, koga doživljava kao saradnika i pedagoga Sa glumicom Tatjanom Pajović osniva Piavo pozorište Režije u Plavom pozorištu: 1995 - Sonet bez naslova (INFANT Novi Sad 1996 - nagrada za najbolju predstavu; Milano 1996) 1997 - Veličanstvena odiseja (Festival novih teatarskih formi, Pančevo - nagrada za najbolju predstavu; Milano 1997) 1998 - Neverovatni duel (INFANT 1998; Milano) 1999 - To beše duša rudnik čudesan (INFANT 1999)

TO BEŠE DUŠA RUDNIK ČUDESAN

0 predstavi

Prated Orfeja na putu kojim se peo u život i hodajud nepouzdano i nežno pored Hermesa, Euridika, obavijena plaštom smrti, nema ni snage ni volje da pogleda ispred sebe ka otvoru pec'ine iz koga dopire svetlost života. S druge strane, Orfej nema strpljenja niti mod da izdrži da se ne osvrne i pogleda da li ga ona prati, pa tako i ne uspeva da odvede Euridiku u tu svetlost života. Pitanje nesagledive dubine i stradanja, ali i izdržljivosti ljudske duše inspirativna je nit koja Rilkeovu pesmu Orfej - Euridika - Hermes, zasnovanu na starom grčkom mitu, povezuje sa potrebom ljudi koji dne Piavo pozorište da, žived strašne i dramatične trenutke ovog vremena, proniknu u duševnu dimenziju čovekovog postojanja u uslovima kada, na kraju XX veka, rado još jednom ostavlja duši samo jednu mogućnost - da pati. Šta se događa sa dušom, sa tim iradonalnim delom Ijudskog bica ono sa zebnjom gleda ka izvorištu i konadštu svoje energije, ka nebu. ORFEJ, EURIDIKA, HERMES (odlomak) To beše duša rudnik čudesan. Oni su kao tibe žice srebra išli kroz njegov mrak. Sred korenja je Krv izvirala, krv što odlazi k ljudima, i k'o porfir teški to je sjalo u tmini. Inace ne bese ničeg crvenog... Reiner María Rilke