Битеф

Cetinju (Cetinjsko bijenale), Ptuju i Kopru (ietnji festival! u Ptuju i Kopru) u Nemačkoj - Erfurt (Via Regia) i Milhajm (Theater AD Ruhr Theaterlandschaft PostYugoslawien);A/c/iq/meri Procès su izvođeni u Stokholmu (Stockholm '9B - Cultural Capital of Europe) i Skopju; Procès je biojedina jugoslovenska predstava na Bitefu 1998, a ¡gran je i u Londonu (Gate Theatre) i Bolonji (Teatri di Vita) 1999. Mrak letnje noći je premijerno izveden u okviru Bitefa 1999. godine. Njen scenografski rad za predstavu Procès bio je prezentovan na manifestaciji Futur Show u Bolonji, zajedno sa radovima šest vodećih svetskih dizajnera, a zatim postao deo stalne postavke ove manifestacije. Sonja Vukićevićje prvi dobitniknagrade „Dimitrije Parlić"za najbolje nacionalno koreografsko ostvarenje. Igrala je u filmovima: Tango Je tuina misao koja se pleše (režija Puriša Đorđević), Vukovar (režija Boro Drašković) i italijanskoj koprodukciji Quo Vadis. U poslednje vreme sve vise sa bavi skulpturom; 2001. godine ¡mala je izložbu skulptura sa glumicom Cvijetom Mesic u Ateljeu 212. Zajedno s radovima slikara Slobodana Mjiina, predstavila je svoje skulpture u sklopu performansa Pukotine (Bitef-teatar, 2005) u kome je, pored nje, učestvovala i glumica Hristina Popovic Mijin; s ovim performansom gostovala je u i Puli na festivalu Puf.

Osmislila je i realizovala performans Tango večnosti za svečano otvaranje jubilarnog, 50. izdanja festivala Sterijino pozorje u Novom Sadu (maj 2005). Aktivno sarađuje s rediteljem Tomažom Pandurom; igrala je u njegovim predstavama Hazarski reinik i Sto minuta, kao i u višemesečnim pripremama projekta Kaligula, prema Camusovoj drami. S predstavom Sto minuta gostovali su na festivalu u óvidaleu i realizovali dvomesečnu turneju u Španiji, od Tenerifa do Madrida, Na predlog Vide Ognjenović, predsednika Saveta Bitefa, radi na prvoj samostalnoj produkciji u četrdesetogodišnjoj istoriji ovog festivala, projektu Cirkus Istoríja. "Svoj plesni teatar koreograf Sonja Vukićević naziva drama u pokretu, jer je autorki najvažnije da izdvoji dramsku suštinu iz literature koju inscenira (Sekspir, Kafka). Dakle, u njenom radu nema koreografskih ilustracija, već se naprotiv gradi integralan, jezgrovit, metaforičan i übojit scenski jezik. Taj pozorišni jezik odlikuje se scenskim minimalizmom, neurotičnim ritmom, grčevitim telesnim pulsiranjem, dehumanizovanom repetitivnošću pokreta. Projekt! Sonje Vukićević (Makbet, Procès, Mrak letnje noći) ne predstavljaju samo ispitivanje izražajnih sredstava pozorišta i plesa, već imaju i snažan i postojan društveni angažman". Ivan Medenica,' Theater Heute" novembar 2000. godine