Битеф

4

UVODNA REČ SELEKTORA TRAGIKOMEDIJA -TRAGEDIJA NAŠEG VREMENA

Od Aristotela, preko Hegela, do postmodernistickih teoreticara, menjala su se tumacenja pojma tragicnog u pozoristu. lako je tragedija jedan od najstarijih teatroloskih pojmova, koji se, takoreci, podrazumeva, definisanje tragicnog u savremenom svetu, pa i u savremenom teatru, nije nimalo lak zadatak. Danasnji svet je prepun tragickog potencijala, ali je veoma zanimljivo pitanje kako danasnje pozoriste reaguje na njega. Jasno je da je domet pozorista ogranicen i da je umesto pozornice, mesto katarze odavno postala televizija sa svojim politickim ill reality show programima. Jasno je da u prosecnom politickom zivotu neke zemlje odavno ima vise elemenata tradicionalne tragedije (patos, katarza, tragicna greska i si.) nego u savremenom pozoristu. Ipak, pozoriste je prezivelo bitku sa modernijim medijima i izborilo se za svoj poseban prostor, koji, mozda, ne moze bitno da utice na drustveni poredak, ali sasvim sigurno moze da ga provocira, ispituje, kritikuje. A ono to i radi, manje ili vise upadljivo i manje ill vise revolucionarno vec nekoliko hiljada godina, Ovogodisnja selekcija Bitefa usmerena je na fenomen manipulacije pojmom tragicnog u savremenom svetu. Posle mnostva videnih predstava, nasem festivalu se nametnuo zakljucak koji se postepeno pretvorio u ovogodisnji slogan a koji, ukratko, glasi da tragicnost danasnjeg sveta u pozorisnoj obradi gotovo uvek postaje tragikomedija. Jedna od defmicija tragedije glasi: „Sama mogucnost tragicnog je povezana sa drustvenim poretkom, buduci da podrazumeva postojane vrednosti kojima se junak dobrovoljno potcinjava, Poredak je na kraju uvek uspostavljen, bilo bozanski, metafizicki ili humani." Pitanje tog poretka na kom pociva savremena civilizacija u stvari je ono sto zasmejava danasnje pozorisne stvaraoce i njihovu pubiiku i sto onemogucava savremenom coveku, suvise cinicnom i okrenutom sebi, da se nade u sredistu tragedije po antickom ili sekspirijanskom modelu. Tako su se u ovogodisnjoj selekciji nasla neka od najmarkantnijih i najpriznatijih pozorisnih imena internacionalne pozorisne scene, koja su se, svako na svoj nacin, bavila savremenim fenomenima, balansirajuci na tankoj zici izmedu tragicne i tragikomicne percepcije sveta u kom zive. Medu njima su umetnici poput Martalera, Gebelsa i Goceva, koji su odranije poznati beogradskoj publici, ali i umetnici koji su, iako vec dugo prisutni na medunarodnoj pozorisnoj sceni, prvi put u Beogradu.To se, pre svega, odnosi na Meg Stjuart, americku koreografkinju i plesacicu koja zivi i radi u Evropi. Manjak prostora je naziv Martalerove predstave i odlicna metafora za savremeno covecanstvo, ali, ocigledno i velika tragikomicna tema savremenog teatra.

Anja Susa i Jovan Cirilov