Богословље

делемично пренели и на сам сабор; бар неки нисуму дуго хтели признати ауторитет васељенског сабора'. Но они су главкоме своје незадовољство управили противу патријарха Тарасија, који јн био председник сабора и представник партије економиста. Убрзо je дошло и до отвореног сукоба са њим. Овога пула je као повод за то послужило његово понашање према симонистима. Питање симоннста je живо интересовало монахе-зилоте, као строге моралисте. Још на VII васељ. сабору су се они жалили да je већина епископа продавала свештенички чин за новац. Но тада се није спровела истрага по њиховим жалба!ма и сабор се ограничпо на доношегье 4,5 и 19 правила, која прете свргнућем оним епископима, који су криви за изнуђавање новца при постављању на црквене дужности, као и свима који су за новце добијали рукоположење. Расматрање жалби je требало да се изврши после сабора. Међутим се прочуло да je патријарх Тарасије био попустљив према њима, одредивши им епитимију и допустивши им после тога да заједно са њима служе на празник богојављења, што je противно црквеним правилима (Апост. 29, сардичког сабора 2, IV васељ. 2, трулског 22, наведении правилима VII васељ. сабора и правилима Василија Вел. 90), која прописују да се кривци за симонију лишавају чина. И ако je Тарасије порицао такве вести, зилоти, једномишљеници игумана Саве, су грдили Тараспја, ширили неповољне вести о њему па су се чак жалили и римском епископу, одричући општење са . симонистима, као и са ониМа који са њима буду свршали црквене службе 2 . Још се тај неред није био завршио, a појавила се нова околност која je још више узбудила партију зилота. Император Константин VI je отерао своју жену Марију, насилно je постригао у монаштву и оженио се Теодотином придводгюм дамом (795 г.), с којом je раније био у прељубочиннчкој вези. Патријарх Тарасије се трудно да га одврати од тога, претећи епитимијом ако цар остане при својој волш, и одбио je да изврши

1 Из Vita Michails Syncelli у Изв'Ьст. рускаго Археолог. Института вТ, Констант. XI (1906 г ) 233 зна се да je 30 годира после VII васељ. сабора у М. Азији било јом много зилота, који нису признавали сабор; чак у И половини IX в. нису сви на Истоку признавали гьегов васељенскн ауторитет. А. М. Иванцов!) Платонове; Къ изслКдов. о Фотио натр. Коист. Спб. 1872 стр. 132 прим. 130.

2 Ближе појединости види у моме Op. cit. 1. 160—163.

243

Црквена политика ригористична