Богословље

Лични покушаји за одређивање потребног критеријума су чињени и чине се, али не увек са успехом. Тако je Евлогије александријски (VI в.) као критеријум „неповређење светости п чистоте верских догмата“ 1 . Али та дефиниција je сувише уска, јер не обухвата све облике црквених правила. Мефутима има таквих који се не тичу догмата вере, него се односе на дисциплину, административно уређење и т. д. Преп. Теодор Студит je мислио да га транш у „разликовању неопходног и случајног“, допуштајући примену економије само у другоме (случајноме) 3 ; али он није направит тачну разлнку између неопходног и случајног. На тај начин, његова дефиниција je остала недовољно јасна, тако рећи, расплинута, остављајући лгеста субјективним погледима и симпатијама. Други ту дефиницију претпостављају хармонији са највишим циљевима љубави, моралности и религије, или у разликовању онога што je изложено у Св. Писму и онога што je историјски формирано и т. д. Све сличне личне одредбе, ма колико биле задовољавајуће салю по себи и мање или више тачне, немају потребног ауторитета да би биле опште примљене као руководство. Мени се чиин да би ту одредбу могао и требао дати свеправославни сабор, као орган који би имао ауторитет који би сви признали и који би у своЈlш одлукама био вођен Духом Светили

Студ, I, стр. прилож. XLVIII — XCIX, LX; Naratio de Tarasio et Nicephore, Migre gr. s. XCIX coi. 1853 A; Maimburg L. Histoire de Г heresie des iconoclastes Paris, 1683 H, 25—26 и др,

1 Viiesii Annotai, ad histor. Philostr. p. 511 из ©. Курганова, Огнош. между церк. и гражд. властью въ визант. имперlа, Казан. 1888 стр. 179,

3 Epist. И, 39; I, 37 Migne О. C. col. 1236, 1040, у руском прев. изд. -1867 г. 11, 129—130; I, 242-243. Moje дело преп. oод, Студ, 1, 363-366.

проф. Д-Р А, П ДОБРОКЛОНСКИ.

264

„Богословље“