Богословље

стара једино о томе да, расуфујући о староме верно и мудро, вешто довршује и раздељује оно што je у старо време прописано и почето, а ако je што већ објашњено онда то утврфивати, потврфивати, а што je већ потврфено и одрефено, то чувати.“ 1 )

Д-р. Т. Титов

КО JE ОТАЦ САВЕ II.

У нашој историској науци, све до Ст. Станојевића, не поставља се питање о оцу архиепископа Саве 11. Наши летописи и родослови говоре о Сави II као о спну Стефана Првовенчаног и сви наши историцн узимају то као податак, у чију се поузданост нема разлога да сумња. Мефутим Cm. Станојевић je изнео два разлога, који оспоравају поузданост тог податка. 1 ) 1) За Саву II се, истина, у његовој биографији каже: „брать же благочьстивомоу кралю Оурошоу прьвомоу“ 2 ), али се у почетку Данилова Зборника Сава II не спомиње мефу синовима Стефана Првовенчаног; „трине бо соуште сыни ьелюу: прьвоге Радославь краль, вьторыи Владиславь краль, и третий великып сь краль Оурошь“. 3 ) 2) У запису на крају Доментијанова Живота Св. Симеона каже се за краља Стефана Уроша I да je син Стефана Првовенчаног, а унук Св. Симеона. Мефутим за Саву II каже се ту само да je „такожде внук“ Св. Симеона. 4 ) Разлози Ст. Станојевпћа нису имали великог одјека у науци. Ил. Руварац, не побпјајући Станојевићеве разлоге, и даље сматра Саву II за сина Стефана Првовенчаног. 5 ) Љуб. Ковачевић узима да je Сава II син Стефанов од прве жене Гркиње Јевдокије. 15 ) Ковачевић се не осврће на разлоге Станојевића, ami

! ) Migne, Patrol. Curs. compl. lat. ser. 1. L. col. 668—669. Couimonitoriutn priimim, с. XXIII.

1 У критицн на Дучпћеву Историју српске православие цркве (Дело4, 1894, 329).

2 ) Данилов Збормнк, изд. ДаничпЬа 1866, 273.

з; Ibid. 4.

4 ) Доментнјан, изд. Даничпћа 1865, 116—117 = Љ. Сшојановпћ Записи и натписи 3, 1905, 36—38 бр. 4933.

5 ) Ил. Руварац, О хумским епископпма и херцеговачким мнтрополитима до године 1766, 1901, 7.

6 ) Љуб. КовачевчИ, Жене и деца Стефана Првовенчаног (Глас 60.. 1901, 31).

332

„Богословље“