Богословље

316-338) Ф. В. Ферстер даје кратку скицу најосновнијих доказа о смислу стварности, која je изложена у хришћанском учењу Он наглашава још у почетку, да овим делом не може дати целу апологију хришћанске религије, и упућује чнтгоца на први део своје књиге „Христос и људски живот“ (Christus und das menschliche Leben\ где je опширније изложио своје схватањехришћанских истина (стр. 316) Овде пак, у овоме своме делу, Ф. В. Ферстер понавља и само у неколико допуњује своја ранија схватања, која су нема сумње од велике користи за апологет ску обраду хришћанског учења. Нарочито пак добра упуства даје за рад на савлађивању расула и необузданог интелектуализма модернога човека. „Ми понављамо и подвлачимо каже Ф. В. Ферстер на стр. 330. „да се живот сазнаје само животом“. Ко, дакле, хоће да припреми модернога човека за смисао хришћанског учења, за целокупну надсветску тзјанственост и за хришћански реализам, који све прожима, тај .може то само тиме, ако модернога човека доведе до најјасније свести целокупног његовог стварног стања, па га одатле.... уводи у библиску историју“. јер хришћанство je најдубљи одговор на питање о стварности људског живота и људске природе. И овај одговор као такав може разумети само онај, ко полази од стварности и ко je у њој заиста код куће (стр. 330 и даље). Модеран човек, у свом отуђивању од самога себе и од стварности, отуђио се и од хришћанства. Своју интелигенцију он внше не употребљава за решавање великих питања и сукоба у људском животу, већ за потискивање ових у најдаље регионе своје душе. Такав човек je далеко од стварног познавања света и суштине људског живота, па стога и живи само у теоријама (стр. 331). Исто тако и модерна наука, па чак и она која не пориче неопходност и корист интелектуалног представљања и образложавања хришћанских истина, не схвата религиске истине у правој боји. Она често, без дуб.ъег животног искуства, претпоставља просто) хришћанској истини накарадна тумачеша религиских појмова. У тој својој површности модерна наука не види, да се историско дејство хришћанске религше не састоји у апстракцијама, већ у неодољивој сили, којом се иде ,од многог једноме и од спољашњега света унутрашњем животу. Стога није ннкакво чудо, што се још и увек враћа од главке ствари споредним и што се тражи, да се личност Спасите.ъа схвати у магли самих мисаоних слика (стр. 32о).

354

„Богословље“