Богословље

Што се тиче пак наставиих метода Ф. В. Ферстер препоручује индуктивну методу, иако се она јако напада са стране дедуктивно методике. Као разлог за ово Ф. В. Ферстер наводи неоправдана пребацивања, као да индуктивна метода води субъективизму, који уздиже дете на место открпвевог ауторитета и потчињава цркву људском Ja. Јаче истицање детета у васоитном прицесу не значи, да ce субјект подиже на степей ауторитета, већ да се преноси y прнродно стање моралне и душевне свесности, са кота се объективна, натприродна и ауторитативна истина може сигурније схватити и њој потчинити. Истина je каже Ф. В. Ферстер да последње и најдубље познавање самога себе долази од религнје, али je истина и то, да je први преокрет ка хришћанству, како je приметно још блажени Августин, „поглед у своју унуграшњост“ (стр. 153-5). На крају своје књиге (у „закључку“) Ф. В. Ферстер говори о „правој хришћанској школи“. Он ту нарочито подвлачи, да суштнну образованна характера чини управљање свега појединачнога на Бога, као средишну истину и највеће добро, и да се то може очекивати једино од конфесионалне, а не од неутралне школе, која je у истини само израз модерне површности у процесу васпитања. Права хришћанска школа je онде, где се свн предмета стављају у однос ка истини и стварности. које су изнад земаљског сазнања; где се у светлости највеће светлости одабира салю оно, што даје вредност, мир, слогу и право сазнање (стр. 457). Одвајање живота од религнје и истицање животињског порекла човека довело je културни свет до садашње кризе, која се наглашава скоро у свима областима људске делатности. Л>уди од ауторитета, којнма je стало до правог напретка кул. турнога живота, су да увиђају ову заблуду и да се враћају праизвору живота; почели су да се враћају вечним хришћанским истинама. Један такав ауторитет je и Ф. В. Ферстер, универзитетски професор прво у Цирпху а за тим у Минхену. Он je смело устао противу свих заблуда нерелигиске педагогике и јако доКументованим разлозима позвао све васпитаче, који су у истини одани своме позиву, на повратак ка хришћансколl учењу и хришћанском животу. Али не мању похвалу од ове заслужује и његова јасност у излагању апстрактних предлюта, као и лака разумљивост у предлозгша за практично из-

356

„Богословље“