Богословље

Толпка силна жеља за децом, уз то, није могла бптп ништа друго него настојање, да се име »очево« сачува у»вечыост« т. ј. представа о вечном животу тада нпје била још сасвим јасна, него се свакако веровало, да се та вечност састојп у непрестаном трајању породице на земљи. У томе се смнслу нзражава и Јулије Африканац : »на како за онда још није бпло живо и тврдо надање на васкрсење, зато су оно обећање будућег живота пренелп на смртно васкрсење, и било им je доста то, ако нпје угинуло име умрлога. 1 Његово мишљење дели и Keil 2 речима : »тај стародревни обичај, који се налазп код разнпх народа, 3 нма свој прнродни корен у урођеној потреби човека, који je створен бесмртним, још код неразвпјене вере у вечнп живот, да себи осигура непрестано постојање и бесмртноет своме имену, у своме роду и у животу свога сина, којп долази место њега«.

Сврха je левирата, дакле, у историјско време одржање породице (Greßmann 1. с.).

Kpaj те еврхе долази још једна друга, изражена у књизи о Рутп (4, 9.), старање о иметку покојниковом, да се очува његовом потомству, или, још боље, желп се одржатп иметак у породици, односно племену. Посед појединих породпда настаје тек иза освојења Ханана. Разделивши земљу коленнма, племепима и породицама, законодавац je био удесио, да буде свако колено односно племе и породпца привезано уз свој део земљишта, сигурно због тога, да се сачува иметак у колену и да се не нарушава равнотежа у власништву племена. Када би се удовица (без деце), удала ван породице или племена свога покојнога мужа, отуђила би иметак од племена, у корнет другога. Због тога се, свакако и то спречава левиратским браком. Додуше, о тој се евреи не говори изрично у споменутој одредби о левиратском браку, али се то даде заюьучити из неких израза.

1 Eusebii Pamphili : Historia ecclesiastica, (ed. Migne sei' graec. T. 20.1 cap. VII. p. 90. : δτι γάρ όύδέπαι ЬеЬото ελπίς άναστάσεαις σαφής, τήν μέλλουσαν επαγγελίαν άναστάσει θνητή, ϊνα άνεκλειπτον μένη τό όνομα τού μετηλλαχότος. Српски превод владике Гаврила: Црквенска историја, Београд, 1871., Kit. I. гл. 7. стр. 36. 2 о. с. 536.

3 Инднјаца, Перзијанаца, Друза, впше ьавкаских народа, Монгола Остјака у северној Русијп, код бразплнјански Тубимамба-ппемена, (Keil, о. с. стр. 539. Anm. 6.).

Богословље