Богословље

хова делатност се највише осекала у Лондону, где су уз припомоћ народнпх спмпатпја нзазвали многе нзгреде и немпре, задајући велику бригу кра.ъевском савету. Но борба овпх двеју крајње супротних струја се тако развијала. да се није могло знатн која ће преовладати ; романпстпчка или реформистичка. 1 Да би се то рашчпстило, наређено je да се у Вестминстеру ,одржп јаван диспут у присуству племства и чланова парламента, који су тпме хтели да нзмере снаге обеју трупа π појачају своје уверење о правду кога парламенат треба да се држи у пптањпма постојећпх верскпх спорова и предстојећпх црквенпх реформп. 2 Овп диспутп су одржашт у хору (солеји) вестмпнстерске опатије од 31. марта до 3. априла 1559 г.). 3 После много сукоба и неспоразума који су наступали због одбијања романиста да се држе проппсаног поретка у диспуту и због њихове ароганцпје помешане са страхом од пораза, диспут je изгубио жељени карактер и у погледу корисннх резултата постао безнадеждан. Лорд чувар државног печата га je прекпнуо, рекавши романистима : ». . .Када нећете да ми чујемо вас, ви Ьете можда убрзо чутн нас«. Сптуација je тиме рашчпшћена и владнна црквена политика je постала одређенпја. Joui исто вече je краљевски савет двојпцу епископа послаоуТауер (тамницу) за омаловажавање власти и непослушност, док je другима наредио да се сваког дана лично

1 Венецијански амбасадор, Шифаноја, je овако оптпмпстпчкп шюао у Мантову : »Ma да протестанта бројно расту, апак насу тако моћна као католица, која укључују све главне лачноста у кра.ъевана које амају велике поседе, a амају а много прасталаца. Па и већана простога народа вап Лондона, у некопако прованцпја, врло je одана католпчкој вера«.

2 Џон Џуел je пасао П. Мартару (20 марта 1559) : »Решено je да се одржп диспут, да наша еп а скопа не б и ама л а разлога да се жале да су сломлена салом а аутора те т о м закона«. Zurich L’ ell ег s, 10.

3 Предмет диспута су бала три питања : I. »Противно je Речи Божјој a обичајима старе Цркве да се у заједначким службама п епужењу Тајпп употребљава језак иеразумљпв народу«.

11. »Свака Црква има право да пропаше, укане п измена церемонаје a дрквене обреде, ако je то корасно«.

111. »Речју Божјом се не може доказатн да ce y Much (литургијн) узносн откупна жртва за живе и мртпе«. Видн Dixon, op. cil. vol. V, pp. 74—89.

100

Богослов.ъе