Богословље

цајем пменица, које y 4. пад. мн. имају наставак —у, и тако je реч добила значење опет у цркв. словен. језику; а у бугарском »наопакп« > напротив ; одозгоре < * - ос!ъ - въ - gorë* срп. хрв. одозго, рус. сверху; прззъ < * pro - въ, * prëzb по аналогии са предлогом βθζβ постао je предлогъ prezb, исиоред. код Дубровачкдх ппсаца prez место bez, у Црној Гори проз место кр о з ; посочимъ < * posočiti, * svedočiti; путем скраћиваша svëdoëiti > sočiti > posočiti > посочити, срп. хрв. посведочити, у Црној Гори сочитп, просочити некога ; повече < * ро - vetie, срп. хр. повеће; правпмъ; сигурно; съзпра < *въzrëti, срп. хр. увпдети; ср-вщамъ < * въ - rëtëti ; срп. хр. сретати ; схващанье < въ - chyatëti > sbchvatanie > схващанье, срп. хрв. схватање ; треба < * treba, испр. рус. требовать, пољск, trzeba ; срп. хр. треба; търси < * tersiti, испор. * terti руско тереть; стереть с лида земљи; срп. хр. трсити, свршити; чаквамъ< * čekati čakati ; уякъ < * vujb < * nujb < » ujb, индоевр. auio, перск. awis ; срп. xp. ујак. рус. дядя; хвърлянье < * chybrljati* * chvbrJjanbe, срп. хрв. диаклетпчно, у Црној Горд и Јужној Србијп хврљати, хврљање, »фрљити«, бацити, бацање. Дух српско-хрватске језичне индивидуалности види се не само у правду стварања речи за израз и обележавање ових или оних појмова и представа, него и у суфскима и начину спајања ових ради стварања речи са новим значењем. Например, цодавање овим или оним заменичним облицима зи, као и у српско-хрватском језику : тђзи, този, тази, толкозъ ; при чему се. запажа онај начин спајања речи, који je постојао и у старословенском ј ездку, али се опершие са новим речима и облицима; старо црквенослов. шко < заменица * ia и заменица * ко ; а овде се заменичним облицима додаје суфих-ш-зи : та-зи ; зије скраћени облик повратне заменице * sebe, dat, * sebi, si, испор. диалект, он si piše ; с у овом случају je прешло у з, вероватно, под утицајем израза бози ( богови), нови. Такво удвостручавање речи прешло je у бугарском језику и на непромењиве речи: въвъ < * vk -f- νκ, * съсъ < * въ Д- st> из прасловен. * ъп, * въп, * индев. en, лат in, грчк. ëv ; ст. инд. sa, sen. У склапању или састављању реченица као црвени нит види се одблесак српско-хрватског начина мишљења. Например, бугарскоме изразу »сегисъ тогисъ:« < * segi - sb, * tog -i- вь потпуно одговарају такође облици показних заменица, спојеиих са прилогом - »да« : »овда онда«; * ovt. - da ) овда; * опъ - da } онда. И у првом и и у другом случају имамо скамењене заменичке о’блике, који су достали прилози, као и у другим словенским језицима, например, у руском сейчас, тотчас, али je синтаксичка комбинација јужиословенске језичие индивидуалности. У спајању зависших одяосиих и прирочних завдсиих са главиим реченицима употребљавају се оие исте свезе, што и у српско-хрватском језику : »кой«, що (- шт), защо - то (- за

285

Народност старо-црквенословенског језика