Богословље

се, найме, иза почетне речи »’aron« јасно разпознаје конзонант »zajin«, којп није нпшта друго него скраћена показна заменица »ze(h)« односно »zen« = овај. To »zajin« јасно се впди и на натпису Осоркона Iпз Бпблоса (стр. 179. Abb. 171.) где треба иревести: Diese Statue«. . . место: »Statue, welche«. . . За тврдњу да су преставе и облик херувима дошли из Вавилона (229.) немамо нигде ни најмањег доказа. То je само »панбабилонистичка« хипотеза. Исто ваши и за тврдњу да je 12 спнова Јаковљевпх измишљено према Зоодпјаку (257.). Тешко да je само муж имао право на развод (289.). У наредби Изл. 21, 11. предвпђа се случај, да жена (бпвша ропкиња-Јеврејка) може оставити мужа ако јој он ускратп брачне дужности, храну и одело. И Хамураппјев кодекс (§ 142) наводи прво, као разлог да жена може затражптп развод брака. Тако je морапо бити и међу Јеврејпма. Не прпхватљпва јз тврдња да се цару Ахазу бпо »више допао« жртвешхк у Дамаску (11, (IV) Цар. 16, 10) па да je за то променио жртвенпк у Јерусалпму и дао направит по узору на онај из Дамаска (329.). Када се прочита о томе извештај у Св. Ппсму, впди се, да су ту по среди биле политичке махинациј‘е. Ахаз je дошао у Дамаск да се поклони Тпглат Фаласару (Pil’eser), цару асирскоме, и да изрази, своју вазалску верност. Као видљиви знак тога вазалства, морали су се асирскп боговп »уселити« у јерусалпмски храм. Cuius regio eius religio ! Зато и жртвеник као онај у Дамаску. Као што смо споменули, књига je од огромне научничке вредности, особито што се тиче приватно-друштвених старина. Међу релпгиознпм старпнама налази се, ипак гдекоја тврдња, коју не може примити ни један православии богослов, jep се до ње дошло рационалистичким путем а без јаких доказа из Св. Писма.

Dr. Д. Г лу май.

A. Соловјев, Повеља краља Душана о манастпру Св. Николе у Врањи (Прнлози VII, 1927, 107 —115). За време свога бављења на Светој Гори (1925 год.), г. Соловьев je у ыанастиру Хиландару преписао известан број повеља, које су досад биле познате, само по скраћеном пздању Стојана Новаковића (Законски Споменици, Београд 1912). Ga већпм или мањим коментаром, једну по једну од тих повеља, а кад и над и по две три у исти мах. г. Соловјев објављује у

316

Богословље