Богословље

важну помоћницу руско-словенске науке, византиологију, и на њеног седог првосвештеника, Успенског, и на остале живе руске византиологе. Напредним византиским студијама у Русији од једанпут je пресечен живот. Успенски се изненада нашао и без средстава и без книга, вративши се у некадашњу сиротињу свог првог студентског доба. Црне дане дочекали су и његови млађи сарадници. Нестало je петроградское „Византиског Временика“, а тако исто и јурјевског „Византиског Обзора“. И сад се дешава чудо. Стари Успенски, не дајући да негова драга струка у његовој отаџбини умре за навек пре њега, васкрсао jy je из гроба, и подигао jy je опет на ноге. Кад су се времена мало смирила, гьегов ауторитативни апел на бол>шевичке властодршце да не кидају у Русији са византиологијом, на којој сарађује цео културни свет, и у којој се Русија могла дичити једном заиста славном научном традицијом, није одјекнуо на празно. У крилу руске Академије Наука у Ленинграду, којој je и онприпадао као један од најстаријих њених чланова, створени су, под његовим председништвом, стручни византиолошки одбори, прво за изучавање Константина Порфирогенита, затим и за припремане новог издана Диканжева речника за средневековни грчки језик; па су најзад оба та одбора сливена у један већи „руско-византиски од б о p“. Уједно je, при Академии, као и пре под уредништвом Успенског, опет оживео „Византlйскlй Временник ъ“ (почев од 1923 г.). Око ових жижа Успенски je убрзо сакупио у коло све join живе руске византиологе растурене по Русији, разбудивши их својим светлим примером из чаме у коју су их бациле невоље иовога стана, и уливши им снагу и вољу за рад. Његова старачка рука била je и сад неуморна у писану. Са својим прилозима, он се и даље редовно јављао не само у свом „Византиском Временику“, него и у другим домаћим, па и страним часописима. Заједно са својим учении помоћником, професором В. Н. Бенешевићем, он je тада издао збирку Вазелонских грчких аката, важиих за аграрну историју Византије. Дирљиво je било посвећене те збирке 2-ом византиолошком међународном конгресу у Београду, на који су оба та заслужна руска научника били позвани, али на који, нажалост, нису могли доћи. У ово je време изишла и горепоменута пр в а половина 2-0 г тома велике византиске историје У спенског, гптампана о неговом личном трошку. Најзад,

f Фјодор Ивановић Успенски