Богословље

разума садрже се постулати откривеног учења о Богу, садржи се могућност примања тог учења“. Посебно, „човечји дух у самом себн садржи постулате тројичности Божанства“ (стр. 31). Природно богопознање доводи до апорија (aporiaбезислазност), до антиномија (што je противуречно, што je противу закона), чије разрешење постулира откривењу. У чему су те апорије? I) Теорија пантеизма и натурализма, где се Бог истоветује са светом и где нема ничега ван света и божанства, већ се чак и наше Ja „расплине у том океану васељенског живота“ не може да се помири са нашим субјективним сазнзњем, са субјективношћу нашег бића (стр. 32). 2.) Наше самосазнавајуће Ja формално je апсолутно; „J а има све у себи и ради себе (ако не стварно, то у могућности)“. Оно одређује себе као Ja у супротности према не-Ја (свету); на тај начин самоопредељење Ja укључује у себи заједно и одређивање не-Ја, т. j. другога Ja, Ти, а ради пуноће самоопредељења још и сдређивање и другога Ти, т. j. Он. У том смислу Ja je у ствари Ja Ти Он, у ствари je то унутарње тројединство; оно није усамљено већ саборно. Али овакво самоопредељење Ja не даје реалну егзистенцију бића ван Ja, а без овога оно губи свој смисао и тачку ослонца. Откуда пак реално биће изван Ja (стр. 32—37)? Ако се мисли да je свет самораскривањеједног апсолутног субјекта, то je овај субјекат и усамљен у своме владању овим. Њггова љубав према свету јесте љубав према себи самом, јесте метафизички егоизам, a уједно са тим и ограниченост недостојна идеје Бога. „На тај начин ниче постулат Божанства, које будући јединим у колико то проистиче из љегове апсолутности у исто време било би и не-једнно (не люноипостасно), већ у себи саборно“ (37 —38). „Постулати религиозное сазнања люгу бита задовољени само откровењем“ и „треба показати да баш једино откривено учење о Св. Тројици и сааржи у себи разрешенье свих тешкоћа природнога богосазнања и даје излаз из његових апорија. Оно долази као одговор на постулате разума који се може умирити само на овом учењу“. Тако себи писац одређује задатак (38). Бог као апсолутни субјект или личноет. ,Лични карактер Божанства својствен je и већини лшогобожачких неоткривених религија“, алн „ово je салю поталшели одблеск богосличности који je неизгладиво присутан у човеку. У ипостасном свом лику будући природном иконом Божанства,

154

Богословље