Богословље

по смрти: и ви ћете бити пријатељи људства, анђели утешитељи, органи Духа Утешитеља. 1 ) Најслађи мој спаситељу! Изишавши на служење роду људском, проповедао си реч небесне истине не само у храму, него си обилазио градове и села; ниси се туђио ни од кога, ишао си к свима у домове, нарочито к онима чије си топло покајање Ти предвидео био својим божанским погледом. Тако, Ти ниси седео код куће, него си имао општење љубави са свима. Даруј н нама да имамо ово општење љубави са Твојим људима, да се не бисмо дш, пастири, закључали у своје куће далеко од оваца твојих, као у тамнице, излазећи само ради служења у цркви и ради треба по кућама, јелино из обавеза, са молитвама наученим само на памет. Нека се отварају наша уста за слободну реч с нашим парохијанима, у духу вере и љубави. Нека се показује н учвршћује наша хришћанска љубав према духовној деци кроз живу, слободну, родитељску беседу с њом. О, какву си сладост сакрио Ти, Господе, Љубави наша безгранична, у духовној, љубављу загрејаној, беседи духовног

■ J ) 0 пастирском раду .0. Јована већ постојау доста опширна литература. Ми ћемо да поменемо само један случај који би нам могао дати макар мало прнближну слику тога рада. To је писмо једног занатлије, прештампано у поменутој књизи О. Јоанг КронштадтскјА, издање часописа .За Православје" 1929. год. с. 5 6. „Мени је тада било 22 до 23 године Сада сам већ старац, али се добро сећам како сам видео првн пут О, Јована. Ја сам имао породицу, двоје деце. Радио сам и све трошио на пиНе. Породнца је гладовала. Жена је морала тајно да проси. А живелн смо у једној прљавој шупи. Једнога дана долазнм ја кућн не сасвим пијан. Видим, некакав млад свештеннк седи, на рукама држи синчића и нешто му говорн умиљато. Дете озбиљно слуша. Свештеник ми је личио некако на Христа, онако како га сликају међу децом. Хтео сам прво одмах да се разљутим; шта се ту скитају.... Али ме очи свештеникове, љубазне и озбиљне. задржаше : постидех се. Спустих поглед, а он гледа; право у душу гледа, Поче да говори. He смем да препричам све шта је говорио. Али могу да кажем да је говорно о томе, како је код мене у собици рај, јер где су деца тамо је з - век и топло и пријатно, и да не треба мењати овај рај за дим кафански. Није ме осуђивао; не, напротнв, оправдавао ме је, али мени није било до оправдања... Оде он, а ја седим и ћутим... He плачем, ма да ми је на души било тако као пред сузаш. Жена гледа... И ето, од тог времена ја сам човек."

220

Богословље