Богословље

нање баш као сазнање Хришћанске Русије“ и створен идеал ослобођења хришћанског народа од „насиља гтаганског". У овоме је се Руснја изједначила са својим учитељима у хришћанству, који су трпели од Сарацена и Турака. А ово јединство преживљавања помогло је примању и јединог полуаокалиптичког црквено-политичког гледишта" (137-139). Као идеална норма узајамног односа између државе и Цркве у Византији била је једино васељенско царство којим управља црквом миропомазани васељенски хришћански цар Новога Рима, т.ј. Цариграда, напоредо са архијепископом Новога Рима, васељенским патријархом, који је по части и значају био изнад свих патријараха. На сагласности обеју власти учвршћује се благостање државе. Ту се император замишља као правни заштитник вере и чувар црквених интереса, као вођ црквене јерархије и законодавац, који је миропомазањем примио благодат првосвештенства. „Пошто су васељенски цар и васељенски патријарх једини у свету, исто као и православно „ромејско" царство, то је овај „хришћански империјализам" логички био на челу свих православних народа, држава и цркава, н канонски дух је потчињао себи... Нека је та политичка зависност свег православног света од „Новог Рима“ и била придворна илузија, али канонска власт „ромејских“ царева стварно је се простирала на све православне у стварима опште црквеног значаја“. Стварно је тако било и у Русији у старо време (с. 139—144). Али Грци су, почев од XV века, изгубили свој кредит у очима руског народа. Њихова издаја православља на Флорентинском Сабору 1436 г., и затим пад Цариграда под турску власт 1453 г. створили су код Руса мишљење да је православље код Грка поколебано, да је у „саборној и апостолској цркви Константиновог Града „мерзоств и запуст-ћше" и да је православно-васељенена мисија из Византије прешла на Русију у којој је православље сачувано чистије него ма где и у којој је владао „богоизбрани богопросвећени поборник побожности правог православља, Богом крунисани цар“. Све је то нашлоизразаулитературним споменицима руског самосазнањатога времена („пов-ћсгв обг> осбмомђ јером. Симеона, „слово избрано огб св. писаши, еже на латвшк), истог Симеона или Похомија Србина, московска пасхалија из 1492 г., „Пов-ћств о

241

Оцене и прнкази