Богословље

два сина у Хрясту Сина Божјег по природи и Сина човечjera, који je преко сједињења с Богом-Речју примљен у сиповство Божје (усињен Богом), он je одговарао: један je Син по супстанцији или природи, Бог-Реч, а други, који je од овога примљен у сједињење, учествује у имену и достојанству Сина и Господа. На основу тога Patterson закључује, да je Теодор признавао сједињење Бога-Речи и човека у једну личност Богочовека. Слично oßoi\ie стоји и питање о међусобним односима божанске и човечакске воље у Христу. С једне стране говорио je Теодор, да je Бог-Реч помагао човечју вољу, не апсорбујући ньену слободу; али с друге стране у писму Домну рекао je, да сједињење природа по благовољењу ствара из двеју природа једну вољу, једно деловање (монотелитство?), те Patterson закључује, да je Теодор, како изгледа, исповедао веру у две воље,. али једно ипостасно (персонално) деловање Богочовека. Спасење, црква и тајне. Спасење je, према Теодору, саопштење живота. Као што ie човек због смртност пао у грех и тиме нарушио јединство света, тако се спасење састоји у преображају од смртности у беслфтност, што ће се десити у будућем животу после васкрсења, кад ћемо бита слободки и од греха. Наду на то дао нам je Христос својим ускрсом, ослободивши нас од власти смрти. С ове тачке гледишта богословски термин „измирење“ Теодор схвата не толико у смислу рушења преградетреха, која je одвојила човечанство од Бога,, колико у смислу сједињења са Христом, који je смрћу и ускрсом сјединио небо и земљу. Ово сједињење са Христом свршиће се у будућем животу, кад ће се успоставити потпуно јединство свег створења, али се почиње овде, на земљи. Оно се врши у цркви, која je од Христа препорођени организам, Његово тело, кога je Он сам глава, и то у тајни кршћења, слици слфти и васкрсења, кад се ми распињемо и ускрсавамо са Христом. У крштењу се саопштава и жива благодат св. Духа али под условом вере и понашања оног, који се крштава. У учењу о причешћу Теодор je избегавао екстремности неодређеног символизма и грубог материализма. Он je признавао, да се под видљивим знаком, тј. хлебом и вином, у евхаристији налази и присутна духовна реалност; али с друге стране он сматра да je претварање хлеба и вина у тајни духовно, а не материјално.

148

Богослов.ъе