Богословље

него ми, предали су нам као знање (обавештење), да све што јесте (постоји) састоји се из једнога и многога и да носи у себи међусобно срасле границу и безграничност.“ 1 ). Ова стара предања у току многих векова претрпела су доста великих измена и допуна тако да je тешко било и мудрацима назрети и распознати првобитну истину. Философи су ово увиђали; стога су неки између њих, као и прост народ, нетто под утипајем традиције, нетто пак под утицајем новијих предсказања оракула и пророка, веровали да ће се некада у будућности небо опет приближним земљи и да ће Бог или неки Богом опуномоћени доћи међу људе и научити их истини. Сократ je, no казивању Платоновом, говорио да људи незнају ни како треба Богу да се моле, jep често пута човек може баш својом наопаком молитвом „измолити себи несрећу“; стога човеку не остаје ништа друго, потто му je „или немогуће, или врло тешко у овоме животу да пуну извесност задобије“„ него да сачека некога „коме би пошло за руком, да се на једној сигурној лађи (превозном сретству), т.ј. под вођством једне божанске (божје) Речи (λογου θείου τινός) превезе“. 2 ). Народ (маса) je у главном носилац религије, и основне идеје његових веровања су у првом реду израз урођенога религиознога осећања (религиознога инстикта) и тек напослетку израз размишљања. Религијска филозофија прво поставља проблеме да би их по том разрешавала. Такав случај није у народној религији, без обзира на висину њених религиозно-моралних претстава, и у томе се она кардинално разликује од филозофије. У религији, пониклој спонтаио у души народној, нема проблема. Они су у њој већ решени, jep она чврсто веpyje да je она божанског порекла. Стога je, при испитивању ма које религиозне идеје једнога доба и једнога народа, најважније сазнати : да ли и у каквом се облику она налази у народној религији. Осећање потребе за једном интимнијом везом између неба и земље бога и људи, осећање потребе, да само божанство лично преузме у своје руке дело спасења људи сд моралнога и физичкога зла, осећање потребе за доласком божанскога спаситеља света било je у простоме народу кудикамо јаче него код филозофа. Само код оних великих

’) Philebos, 16 (по новој подели преводпоца Апелта: Phil,, 6).

2 ) Phaedon, XXXV, с. 85; 11 Alkibiades, с. 1,

299

Месијанска идеја код културних народа пре Христа