Богословље

V ДЕО Свакидашња редовна жртва 1 клала се око осам и по (часова) и приносила се око девет и по. У навечерје пасхе клала се око седам и по а приносила се око осам и по, па био то обични дан или субота. Ако je навечерје пасхе пало у навечерје суботе, 2 клала се (редовна жртва) око шест и по и приносила се око седам и по, а пасхално (јагње) иза ње, Пасхална (жртва) која се није клала у њено име 8 и (чија •се крв) ухватила и однела (до жртвеника) и њоме ее прскало (на жртвеник) 4 не у њено име, или у њено име и (уједно) не у њено име, или не у њено име и (уједнр) у њено име, 5 неупотребљива je. Како то; у њено име и не у њено име? Као пасха[лна жртва] и као мирна жртва. 6 А како то: не у њено име и у њено име? Као жртва мирна и као пасха|лна жртва].

1 „Tamid“ je редовна жртва (једно јагње) која се имала стално приносити свакога дана ујутру и у вече (Излаз. 29,38 след. Број 28,4.). Осам и по часова када се по подне клала, по нашем рачуну je. два и по подне, а девет и по, три и по по подне. По Јосифу Флавију пасхална јагњад клала се измећу 3 —о сати (Bellum judaic. VI, 9,3. Beer. о. с. 141, Anm. Via).

2 Навечерје суботе („erev iabbal“) je петак. Како заласком суячаним већ настаје субота, када се несме ништа радити, мора се и клање пасхалне жртве (и њено спремање за јело) извршити пре него што настане субота.

3 т. ј. није намешена односно назначена за пасхалну жртву.

4 При клашу сваке животише која je била одређена за жртву, хватала се крв („qibbel“) у сребрну посуду и стално се окретала да се крв не згруша, затим се брзо односила до жртвеника (holikh, hillakh) и запљускавало по стенама жртвеника или се прскало („zaraq“).

5 При клашу пасхалног јагњета сви ти елементи жртвоваша т. ј. клаше („šahat"), хваташе крви (qibbel), доношеше до жртвеника („hillakh“, .holikh“) и прскаше („zaraq“), морали су наступили, иначе je жртва невредна односно неупотребљива. При томе се морало нагласити [назначити] да je то клаше и т. д., само за пасху, а никако да се тиме јагшетом приноси и каква друга жртва, т. ј. да je оно предодређено само за пасхалну жртву [у шено име], али не [уједној и за какву другу; ако je јагње најпре заклано с наменом за каку другу жртву, па се тек накнадно усхте назначити за пасхално, неможе се тако учинити.

6 Једно те исто јагше не може бити и пасхално и жртва мирна. Мирна жртва (или спасеша: .šelamim“) je жртва која се приносила када je човек хтео да изрази своју захвалност (благодарност), молбу, жељу или завет Највишем Бићу. Таква жртва може се приносити само онда када je човек у миру са Богом т. j. када није прекорачио шегов закон, није у сташу греха т. j. када се очистио од греха жртвом за грех („hatath“) или за кривицу 4„ašam·).

Талмудски трактат о пасхи