Богословље

пред поменутом каталогу из XVI века, нема ни једне од епархија ни Пећске патријаршије ни Охридске архијепископије. Док. Бр. СXII. (Стр. 240—244). Год. 1710. Каталог епархија цариградске цркве. Ни овде се, дабогме, јошне набраја ни једна од тих епархија.

Д. Анастаса] евић.

ПАЈСИЈЕ, АРХИЕПИСКОП ПЕЋСКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ КАО JEPAPX И КЊИЖЕВНИ РАДНИК

0 патријарху Пајсију нема ниједне опширније и исцрпније расправе. Иларион Руварац у својој студији „0 пећским патријарсима од Макарија до Арсенија III,“ која je штампана у задарској „Истини“, и касније издата као засебан отисак, покушао je да, поред биографских података о Пајсију, да донекле податке и о његовом књижевном раду. Руварац није обухватио целокупан Пајсијев рад. Ст. Димитријевић у својој расправи: „Одношаји Пећских патријараха с Русијом у XVII веку“’ (Глас Cp. Kp. Ак., Vili, 11. раз.) и у Прилозима истој (Споменик Ср. Кр. Ак. XXXVIII, 11. раз.) дао je неколико података о Пајсијевом односу са Русијом и подвукао извесне особине његове националне политике. О Пајсијеву Животу Цара Уроша, као о историјском извору, писао je Петар С. Протић у књизи : „Житија српских светаца као извор историјски“. (1897). Све друго што je о Пајсију речено, строго узевши, речено je узгредно, фрагментарно, заустављајући се само на неколико важнијих догађаја из његовога живота. А он je био човек Широкова замаха и велике радљивости, која се згодно скривала под његовом великом побожношћу. Узрок овоме, треба, пре света, тражити у оскудици стварних података о његовоме животу и раду, који je био велики и обилан. Hajвише података о њему дају записи, који, сасвим природно, не дају дубљих генетичктх објашњења многих питања, која се, тако рећи, сама постављају, када проучавамо Пајсија и његово доба. Они само хладно региструју датум и годину догађаја. И више ништа.

123

Пајсије, архиепископ пећски и патријарх српски