Богословље

Шта je било оно бит н о што je руководило патријарха Пајссија, да се, као што вели С. Станојевић, мане свих „незрелих предузећа последњих деценија“ 1 није тешко тачно погодити. Он je, с једне стране, знао, да je наш народ лакше подносио своје ропство док je био политички лојалан према властодршцима. Сем тога православна црква Макаријевом обновом нашла. се у знатно бољем положају, него што je била пре. Макарије и његови сарадници извели су организацију српске цркве на етничкој основи, која je одговарала стварним потребама цркве и народа. „То je, све до најновијег доба, једина организација код Срба, која je обухватала готово целокупан народ“. 2 Те привилегије, које су духовно, кроз цркву, цео Српски народ ујединиле, могле су се држати само лојалним односима према држави која их je дала. Има неких знакова, ако се могу узети каотачно забележени историјски подаци, по којима се може закључити, да су се турске званичне власти доста трпељиво односиле према претставницима српске цркве. Маријан Болица у Опису Скадарског санџаката помињући Пећ вели, да je она резиденција „патријарха српског и грчког исповедања“; помиње, да je тада (1614) био патријарх Јован, који управља „с великим сјајем (помпом), окружен и чуван од стране јаничара, које je Порта послала из Цариграда“. 3 Напомиње да патријарх и његова околина живе раскошно. Ово, истина, може бити тачно, али he, свакако, бити тачније, с обзиром на Јованов рад, да су ти јаничари били не његова телесна гарда, него претстэвници државне власти, који су мотрили на његов политички рад. У сваком случају ово сведочи да je углед пећских патријараха код турске власти био знатан и да се са њим морало рачунати. Осим тога, пекски патријарси од Макарија овамо, док се нису политички компромитовали у очима турске државне власти, били су нека врста етнарха, народних кнежева. Они су сами или преко својих извршних органа вршили „у то доба делимйце и судску власт, и то не само у духовним стварима, у целој својој области“. 4

1 Ст. Станојевић, Историја Српског Народа, Београд, 1926, с. 270.

2 ibid., с. 253.

3 П. РовинскШ, ЧерногорЈн въ ея прошломъ и настоящемъ, С. Петербоуръ, 1888, т. 1, Приложешя, с. 810.

1 Ст. СтанојевиН, ibid, с. 255.

137

Пајсије, архиепископ пећски и патријарх српски