Богословље

der indogermanischen Altertumskunde, чланак Ahnenkultus) да су код свих индоевропских народа пролеке и зима главне сезоне за празнике предана. Не мање интересантна je чињеница да се слављење „светога“ обавља „поглавито на вече уочи славе“ (ibidem) такође један доказ за првобитни хтонични карактер празника; овде само ваља приметити да славски обред није „пренет“ на вече (како се у чланку каже), него je одмах у почетку био везан за вече (упор, значај „навечерја“ я по осталим крајевима нашег народа). На „светога“ „певају се народне песме о српским јунацима и историским личностима и гуди се уз гусле“ (ibidem). Овај податак (који нам je, уосталом, познат и из других крајева нашега народа) може нам послужити као један од доказа да je епско песништво првобитно било laudes maiorum, κλέα άνδρων, дакле један део култа предана. Највећи део прве књиге зборника заузела je збирка „Маријовци у песми, причи и шали“, од Војислава С. Радовановића (стр. 65—192). Остављајући да о овој изврсној збирци говоримо другом приликом, напомињемо само толико да je она по разноврсности грађе и по њеној научно) вредности једна од најбољих коју наша фолклорна књижевност има.

В. Чајк.

Никола Вулић, Неколико питања из античке прошлости. Београд, 1933. Глас С. К. Академије 155. Стр. 86. — У девет краћих и дужих студија додирнуо je одлични познавалац историје наше земље у старом веку, професор Никола Вулић, разна нерешена питања из области старе географије, етнографнје, епиграфије, политичке и књижевне историје. Нарочита значај за нас имају четврти и шести чланак. У четвртом чланку, који се зове „Јеврејски натпис из Stobi“ дао je Г. Вулић коментар уз „Полихармов“ натпис, нађен 1931 у Стобима, Они ма изванредно велику вредност за унутрашњу историју јеврејских општина у томе делу Балканског полуострва; утолико више што je у там општинама, као што je познато, и апостол Павле потражио ослонац за ширење хришћанства. Чињеннца да се у једном релативно

286

Богословље