Богословље

риграду од стране патријарха „Мануила“, за време цара Андроника Комнена, закључио je, да Пајсије или није познавао или није искористио старе домаће изворе, па га зато и назива „скроз некритичним (dirchaus unkritisch)“. 1 И Ил. Руварац није податке, које je Пајсије о животу цара Уроша изнео, сматрао поузданим историјским изворима. Он на једном месту вели, да се, „Пајсијевим жалосно скрпљеним Животом Цара Уроша не може трезвен историчар, као извором служити). 2 В. Качановски сматра, нама се чини делимично без основа, ово житије за важан споменик историски. (Ср. Славян, Сборник, 1876, т. 111, с, 190 и даље.) Једини Гиљфердинг назива изворе, које je Пајсије употребио „добрим изворидоа“ (хорошими источниками). 3 Пајсије се за своје дело користио и текстовима Св. Писма, наводећи их, да боље и убедљивије поткрепи своју аргументацију. Текстове Св. Писма употребљава нарочито онда, када жели да окарактерише поједине личности и ньихове поступке, којима придаје већу важност. Пајсије има девет навода из Св. Писма и то: један из Јаковљеве восланиде (I, 17); за један не помиње одакле је узет: „не бо может, рече Христос, истина славу w чловТека пргемлюще“, ако ово није алузија на текст код Јована И, 41 и 44, цитиран у Житију на стр. 214 (17). Даље наводи из I Кор. 2,23; I Мој. 4,9; Књига о Јову I, 21; Псалми, 145,3; 7,16; Матеј. V, 14; Јован X, 16Ρ Када се строго критички претресу сви Пајсијеви подаци, како из опште, тако и из наше националне историје, наћиће ce много чега легендарног, историски нетачног и, врло често, преувеличаног. Тако су напр. нетачни подаци о пореклу Срба, о добијању црквене самосталности, о Лазареву бављењу у Босни, о смрти цара Уроша. Нетачна je и сасвим произвольна, у колико je Пајсијева лично, карактеристика Вукашинове личности и његових државничких концепција. Нетачно помиње име српског патријарха, који je био на призренском сабору, ако то.

1 Р. J. Šafarik, Geschicke der Südslavische Literatur (V Serbische Literatur) Prag, 1865, S 246

2 Ил. Руварац, О Кнезу Лазару, Нови Сад, 1888. с, 22-23; 3 Ср. Гласник, XXII. с. 212.

4 Ст. СтанојевиН и Др. Д. Глумац, Свею Писмо у нашим старим споменицима, Београд, 1932, с. 468-471.

273

Пајсије, архиепископ пећски и патријарх српски