Богословље

ca самим мистичким телом Христовим. Богослужбено сазнање (литургичко богословље) врло осетљиво реагира на ове догматичке моменте и на ову или ону концепцију тих момената. Промене у -догматском мишљењу (удаљавање од истинитог, црквеног учења) проузрокују и промене у садржини евхаристичких молитава. Као пример за озо могу послужити литургије оних религијских заједница, које су се током историјског процеса од цркве одвојиле, найме литургије несторијевске, монофизитске, римска миса, аријевске интерполације у „апостолским литургијама“ и т. д. Према томе и сами акт освећења евхаристичких елемената, његова форма и догматска основа, везане су нераздвојено са евхаристологијом тога доба. Како, на који начин, каквим молитвама су се освећивали дарови, зависи од тога како je Црква веровала и учила о освећујућој сили Божјој. Ми нарочито наглашавамо, да питање консекраторне молитве није само питанье обредног, литургичко археолошког карактера. Али ако и сада, као у најстарије време хришћанства, ово питање тангира дубоко религијско сазнање, треба нарочито нагласити да не може и није могло бити безразличног погледа на садржину ове централне молитве. Чак ни слобода духа, која се много више и јаче осећала у прве векове, није могла толерирати индиферентност према смислу консекраторног дела литургије. И нити харизматички характер апостолских агапа, нити неограниченост временем и формой њихових молитава, о чему сведоче списи ранијег хришћанства 1 не противорече оно] унутарњој целосној хармонији догме к символа. Заиста у то време служебник још није стешњавао дух молитвеног стваралаштва за време саме литургије. Писане „рубрике“ и типик још нису спутали слободу хришћанског надахнућа. Патос пророковања и чудесни дар глосолалије трепери у првим хришћанским палестинским храмовима и ниским и мрачним криптама римских катакомба, тамо, где се често пута „евхаристичка крв мешала заједно са крвљу самих побијених хришћана“, где се сама божанска, бескрвна Жртва вршила понекад на прсима мученика. Тек у IV и V в. канонске норме ограничавају и регламентишу састављање и употребу нових евха-

1 Јустин Филоз. I. апол. 13, I; 65, 3; 67, 5; Дидахн, 10; С. А. 11,26, 6

323

Епиклеза