Богословље

вославне цркве у саветској Русији (ibid. р. р, 230. —237.), где онмешат. зв. „живу цркву“ са „обновленченском“ (i6id. р. 233.) и т. зв. украинску православну аутокефалну цркву са самосвјатском (ibid, р. 235. conf. р. р. 238.—239.). Сасвим погрешно он претставља и савремени положа] православља у чешко-словачко] републици (ibid. р. 239). Али понављамо главно je у томе, да све то нема праве везе са предметом пишчевог рада. Посматрајући пак његов рад са чисто догматског гледишта, ми морамо да га признамо скроз тенденциозним. Његова тенденциозност види се већ у његовом чисто рекламном посвећењу св. Јовану Дамаскину. Овога последтега аутор зове „subtilis declarator Spiritus Sancti processionis a Patre per Filium“ (t. I. p. 5.). Исхофете Светога Духа од Оца кроз Сина јесте мефутим начелна истина старокатоличке конфесије, која се отцепила од римокатоличке цркве измефу осталога због римокатоличке доктрине Filioque и то баш на основу учења св. Јована Дамаскина. Заједничка православно-англиканска богословска комисија у октобру месецу 1931 г. расправљала je у реду других догматских питања и о учету о Светом Духу, при чему je као резултат преговарања примила и ову тезу: „Што се тиче разлике које je владала измефу истока и запада у погледу учета о светом Духу бележимо предлоге, које je примила конференција држана у Бону 1875. Одбацајући сваки предлог или облик изражавања који би садржао постојање двају принципа или άρχαΐ или σίηοα у светој Тројици, сматрамо за пријемљиво учете светога Јована Дамаскина и ранијих грчких Отаца да свети Дух исходи од Оца кроз Сина“ (види у Годиштаку и Календару српске православие патријаршије за просту годину 1933 на стр. 68.). Мефутим аутор велики део садржине првог тома (р. р. 154.—222.; 245.—263. и др.) свога рада посвећује доказима апсолутне истинитости доктрине Filioque, који стоји у противности са догматском науком св. Јована Дамаскина. Исто тако св. Јован Дамаскин квалификује се код аутора, као „primatus b. Petris apostoli ejusque successoris romani pontificis assertor disertus“ (t. I. p. 5.). Мефутим на дотичном месту свога рада писац не наводи ни једне речи св. Јована Дамаскина у корист римске доктрине о supprematu римског епископа осим тога, што je он био противник цезаропапизма (ibid. р. 101,). Али између царске пре-

371

Одене и прикази