Богословље

да се и дан-данас, скоро без изузетка, марксисти држе ње као неповредиме догме, не опажајући у заслешьености „новији преокрет у философији“ и „новије резултате хисторијских дисциплина, нарочито етнологије, која у 20. столећу тако рећи проводи ликвидацију еволуционистичких метода и теорија из прошлога века“. У другом делу своје расправе г. писац расматра научни рад у областима социологије и етнологије у совјетској Русији. Тамо je заиста било најпогодније земљиште, да се Морган-Енгелсова теорија не само без препрека него и насиљем над науком учврсти и практички приведе у живот. Приказивање рада на овим наукама у совјетској Русији je веома интересзнтно; нарочито с тога, што оно још јасније показује немогућност научног одржања Морган-Енглесове теорије. Г. писац почиње најпре са приказивањем конгреса етнолога из Ленинграда и Москве, који je одржан од 5 до И априла 1929 г. Конгрес je одржан под контролом и цензурой економско-политичких принципа. Π. Ф. Преображенски, који je говорио само као научар-етнолог, укорен je због немарксистичке изграднье његовог предавала: „етнологија и њезина метода“. Под притиском опште ситуације и вофен више политичарима него научницима конгрес je донео и резолуцију, по којој мора да буде циљ свих совјетских социолога изграфивање социјалистичке Русије на темељима Марксизма. Морган, Маркс, Енгелс и др. су класици; совјетски етнографи (етнологија je анатемисана као „буржујска“) „морају полазити“ од ових класика; њихов je пут „од ових к марксизму, од елементарног материјализма к свесном примењивању дијалектичког материализма". Једини je Преображенски ипак имао куражи, да дй свој „votum separatum": „резолуцију у овом облику не може потписати, јер су у њој етнолошка научавања оцијепљене неодрефено и неточно“. Г. писац, који je потпуно упознат са руским етнографским изворима и етнолошком литературой, описује руско послератно (т.ј. у совјетској Русији) стање етнолошке науке. Чак и етнолози, који су се јако истакли и као политичке личности у совјетском режиму, у својим научним радовима нису могли да стану на становиште поменутих социјалистичких „класика“ (специјално у теорији првобитног промискуитета), те нису ни радили у пуној сагласности са резолуцијом поменутог конгреса

377

Оцене и прикази