Богословље

98

Може се такође рећи да кад би уметност била подражавање био би исти случај са осталнм областима човековог рада. Међутим, уметннк може да подражава чулну слику - видну и слушну претставу пре света и њихове комбинзције али не и њен смисао, значење, дакле не њену садржину. Без тога међутим нема уметности, нема уметничког дела. Уметничка слика не говори увек само о телесним особинама дате личности него о општим одликама човека израженнм у појединцу 1 . ђ. Сама природа не говори ништа о томе шта треба подражавати» шта je вредно тога. 2 Уметник joj приступа са одређеним гледиштем у том погледу к подражава лепо или ружно, успело или неуспело прнродно уколико уопште подражава. „Нисам покушао да репродукујем природу; ja сам je претставио“ казао je Сезан још јасније. Тако постоји склоност уметника нашег доба да претстављају деформисано, дегенеративно, ненормално, док je раније било другачнје ; Средњи век je претстављао само идеално и идеализовано. 5 Постоје у томе, наравно, индивидуалне разлике и склоности. 4 е. Задовољство од подражавања не може се сасвим поредити са задовољством од стварања; они ce разликују потпуно, као две врсте. Васпитање за подражавање природе, за уметност тако схваћену водило бн до неге телесних снага, у првом реду чула. Оно би допунило природно-научно познавање човека и олакшало његов развој и растење. Оно не би неговало уметнички дух и характер са њиховим одликама, са врлинама које носе собом. У уметничком васпитању не би се ни јављали појмови уметничке истине и слободе, доживљавања Стварностн као дела апсолутне лепоте, осећања естетскога као битне ознаке Прабића, нити би се ишло за њиховим остварењем у животу васпитаннка. Исто тако не би се неговале врлине характера које одликују уметника. 5 2. Биолошко схватање уметности подвлачи задовољство од естетског уоблнчавања животно целисходннх функција. Уметност je, по њему, прожимање живота естетскнм с једне стране, довођење до израза естетскога у њему с друге. Лепоте има у природи уколико организам одговара својој намени. Животиња je лепа кад je способна за. живот, кад носи одлнке своје врсте и њен je добар претставник. 6

1 Упор. Касирер у пом. делу с. 187 и д. Такође Шелинг у пом, делу с. 6; Шопенхауер Parerga und Parallpomena. Reclam, И. 445.

3 Интересантна ]е изјава познатог сликара Матиса из његовог чланка; The Nature of Creative Art, y збирци: Education and Art; Unesco, 1951; 21. Он каже; „Кад слнкам портре враћам се више пута својој скици и свакИ пут ]е то нов портре који сликам: не исти који дотерујем него потпуно други који свакн πντ поново· почием; и увек налазим у истом лицу једно друго биће. Да бих своЈу студију употпунио често се обраћам фотографијама исте личности из разних доба; коначни портре може да je прикаже млађом и другачијег изгледа но што je она] који има у доба кад ми позира, и то je управо она личност коју пружа она] изглед који ми се учинио највернији, онај који ми je открио највише од реалне личности мог модела“.

3 Sorokin, P.: The Crisis of Our Age. New York, 1946. Исти: Social and Cultural Dynamics. American Books Comp. 1937. Такође о томе говори веН Аристотело у својој Поетици.

* Müller —Freienfels, R : Psychologie der Kunst. 2 Aufl. Berlin— Leipzig, 1923; il Bd. Исти: Erziehung zur Kunst. Leipzig, 1925.

5 О утицају уметннчког васпитања на практични живот: Ј. Cohn: Geist der Erziehung. Leipzig - Berlin, 1919; 363 н даље.

6 H. Read: The Meanlng of Art. Pélican Book, 17213.