Богословље

106

нела и искуства која бугарски филолози имају на овом псоьу. Наиме, први грчко-бугарски речник појавио се 1835 г. и од тог времена je објављено више речника који су обухватали речи класичног грчког или пак савременог кгьижевног језика. Овај речник претставља новину, jep je то први грчкобугарски речник који првенствено узима речи из савременог народног, говорног грчког језика (»димотики«), Није занемарен ни кгьижевни грчки језик (»катаревуса«), што вредност речника повећава. Речник обухвата 40 ООО речи говорног и кгьижевног грчког језика и то тако да најпре даје значегье речи у народном језику а затим у књижевном. Речи које се употребљавају само у а димотики« обележене су звездицом, а оне у »катаревуси« знаком »к«. Ово није био ни мало лак посао зато што у грчком језику није повучена строга граница између »димотики« и »катаревусе«, због чега je често спорно да ли je нека реч узета из народног или кгьижевног језика. У том погледу ни грчки речниди нису увек сложни. После саме речи дати су граматички облици, напомене, стилистичка употреба, ако je потребно, и одговарајуће значегье у бугарском језику. Стара значегьа речи се не дају, a појам се објашљава само тамо где нема потпуно адекватне бугарске речи. На крају речника дат je списак географских и особних имена. У свему речник претставља велику вредност и велики успех научника који су на гьему радили. Биће од велике користи свакоме ко се бави грчким језиком а нарочито нама који смо упућени на стране речнике. Е. Ч.

RICHARD EGENTER, ÜBER DAS VERHÄLTNIS VON MORALTHEOLOGIE UND ASZETIK. Theologie in Geschichte und Gegenwart, München 1957, 21—42.

По питать у односа моралног богословл>а и аскетике Екентер најпре излаже различита решења тога проблема а потом и свој став који je највећим делом упливисан историским погледом којгг сам даје. Артуру Вермершу придаје се нарочити знача] у решавању овога проблема, jep je он учинио продор у схватање да се ыорално богословље и аскетика разликују међу собом предметима које обрађују, пошто je морално богословље учење о дужностима и греху а аскётика учење о врлинама и савршенству. Вермерш се не слаже са тим схватањем из теориских и практичких разлога. Морално богословље, по њему, не може се свести само на учење о дужностима и греху, ма како оно било важно за спасегье, јер гьегов предмет je морални квалитет човековог владања и понашаньа, те мора да говори не само о дужностима и греху него и о савршенству. Те две ствари су тако уско повезане да се не могу делити на два самостална предмета које би обрађивале две самосталне науке. Јер поједина морална дела не могу се изолирано посматрати него само као саставни део јеДног процеса који je у надлежности моралног богословл>а. Стварно, грех се не може избећи ако се не узме у обзир морално савршенство. Насупрот том схватагьу да морално богословље и аскетика обрађују два посебна предмета, Вермерш заступа гледиште да морално богословље и аскетика имају један исти заједнички предмет, али да га обрађују са различитих гледишта. Предмет аскетике састоји се у томе да пронађе средства