Богословље

108

но по важности. Екетер мисли да би се ствар најбоље решила ако би се „свеошпта аскетика” као учење о аскетским средствима и путевиша обрађивала као самостална дисциплина, a „специјална аскетика” као оспособљавање хришћана за специјалне моралне функције у моралном богословљу као један његов одељак.

Дим. Димитријевић

RICHARD KRONER, CULTURE AND FAITH. The University Chicago Press, 1951.

Главне области културног рада, наука, уметност, морал и религија често су предмет интереса савремених мислилаца. Одређујућг! суштину сваке од њих ови не само да богате наше опште сазнање, него унапређују рад у тим областима духа и поправљају њихове међусобне односе. Може се већ рећи са много оправдања да смо далеко до времена кад су се ти односи замишљали као непријатељски и кад се поставља нека врста њихове ранг-листе. Заједно са све сигурнијим сазнањем аутономије науке и уметности, морала и религије постајала je јаснија и слика сваке од њих као и неизбежност њихове узајамне условљености. Што се тиче обраде појединачних проблема може се и ту констатовати примеФна промена. Доста дуго, од ренесанса до краја прошлог века, филозофија je преко многих својих претставника одбијала да појмовима као што су: искуство, истина, објективно, сазнање придаје друго значење до оно које добијају са гледишта науке. Кант je у том погледу учинио много; он je идентификовао искуство са научним искуством и свако друго хтео да обеснажи. Није много изменио стање ствари кад je практичном уму признао првенство над теоретским. У нашем веку јавља се и ту знатна промена; филозофи у све већем броју наглашавају уздржано специфичан характер својих дефиниција и признају могућност ван-научних. Говори се о уметничкој, верској, моралној истини, и њихова се вредност не одређује мерилима науке. Ово дело Р. Кронера характеристично je у поменутом смислу. Оно дубоком анализом указује на шире значење основних појмова науке и филозофије, да би затим дошло до бољих дефиниција науке, уметности, морала и религије, до схватања која додуше нису само његова. То не значи да се може порећи самосталност у мишљењу и излагању овог значајног мислиоца. Кронер полази од проблема искуства тражећи његову суштину, одређујући његово право значење. Научно искуство, подвлачи он, претставља само једну врсту искуства. Хегел je говорио о личном и безличном, индивидуалном и генеричном, интелектуалном и емоционалном, моралном и политичном, естетском и религиозном искуству. Тек пролйзеЬи кроз сва човек долази до Апсолутнога. Кронер му на свој начин следује и подвлачи да научник који води рачуна само о научном искуству заборавља његову сложеност. Лично искуство игра важну улогу у животу, док наука води рачуна само о објективном. Греши филозофија кад признаје само искуство. Ду-