Богословље

28

оца“. 18 Св. Григорије „признаје за излншто понављање онога што je тако добро речено“ и место тога предлаже плач θ-ρηνο;, којн ce провлачи кроз целу проповед и у који се непрекидно уплиће похвала врлинама и подвнзима св. Мелетија. И у проповеди царици Плакили налазимо сличав плач. Проповедник га правда на основу вечи: „Постојн... време смеху и време плачу“ (Проп. 3,4). „Ове речи нас уче да и душевно расположение треба да буде у сагласности са околностима. Кад срећно теку наши послови, значи да се у то време треба радовати, а кад се светли дани преобраћају у сумрак жалости, онда je пристојно да радост заменимо сузама. Као што смех служи за знак унутрашњег расположена, тако се и туга, сакривена у срцу, нсказује сузама . . . Неопходно je да срца дамо и одговарајућн, жалостан тон беседе“. 19 А у проповеди Пулхерији, проповедник првенствено теши родителе, којн су лишени вољеке ћерке, размишљањима о бољој судбинн која je њу снашла, о немоћима и страдањима старачког узраста који она није упознала, о пропадљивости добара овога живота итд. Ове проповеди св. Грнгорија Ниског могу се, с тачке гледишта многобожачке реторике, подвести под разне врсте надгробних говора, j ер се у њима може наћи подударност са извесним захтевима те реторике. 10 За нас пак важно je то да св. Григорнје својим примером осветљава такав елеменат надгробие проповеди као што je плач lamentatio. Овај елеменат се огледа у изливу душевне жалости и срдачној тузи над прахом'драгих људи. Од св. Амвросија Миланског потичу четири надгробие проповеди. Прва je о смрти његовог брата Сатира. Њу проповедник почиње указивањем на потребу да благодари Богу за оно што се догодило. Јер „зашто да оплакујем брата, каже он, кад сам уверен да његова богобојажљивост не може погинути“. 21 Перед свега тога он ипак пати за покојником, јер сузама изјављује љубав према њему, говори о својим ннтимним односима и нежним осећањима према њему, саставља дугачку похвалу његовим врлинама и, иако себе теши на васкрсење мртвих, ипак завршава проповед новим изливима своје туге, нежним плачем. „Баш плач, баш туговање и сузе пријатни су ми, jep се њима гуши жар душе и као да се исдрпљује пристрасност, jep не могу бита без тебе, не могу те спомињати без суза. О, жалоенн дани... О, плачне ноћи ... Али, зашто ja оклевам, зашто очекујем да би наша реч с тобом умрла и била сахрањена? Иако права слика тела без душе не ствара очима задовољство, ипак хитамо гробу . . . али пре тога рећи ћу пред народом последней пут опрости, целивам те и проглашавам мир“. 22 Веру у васкрсење из мртвих признавао je св. Амвросије као врло спасоносни лек против туге и жалости за губитком драгог човека. Зато je он у седмн дан после смрти Сатира изговорио у црквн нарочиту, опширну беседу „о нади на васкрсење“, ради опште утехе целе своје пастве.

18 S. Gregorius Nyssenas, Oratio funebris In magnum Melettum eplscopum Antiochiae, MPG 46, 352 B.

13 S. Gregorius Nyssenus, Oratio funebris de Placllla, MPG 46, 88q BC.

20 S. Bauer, op. dt. S. 31 f.

г| Ambrosius Medlolanensls, De excessu fratris sul Satyrl, MPL 16, 1289 sq.

M Ambrosius Medlolanensls, De excessu fratris sul Satyrl, MPL 16, 1354,