Богословље

30

за задатак њихово прослављање колико савет Хонорију и влади да подражавају Теодосију. Причагье о св. Јелени има, као што изгледа, за циљ да се истакне свима на видело да je побожност основа државне cpehe. Уосталом, треба подвући да je ова проповед св. Амвросија од почетна до краја дубоко црквена и религиозна и она одражава проповедников црквено-религиозни поглед на узајамни однос цркве и државе. Изнети обрасци надгробних проповеди, које припадају најзнаменнтијим црквеним проповедницима IV века, створили су, несумњиво, јаку традицију. Ово потврђује и њихова даљња историја. Основи те традиције, као што се опажа из претходног излагања, су следећи: Надгробна проповед служи за изражавање љубави према покојнику. Она служи за враћање дуга, одн. искреног пријатељства покојнику и за изјављивање захвалности од стране живих. Зато најбоље пристоји да je говори онај ко je c покојником везан најближом везом и ко оеећа нарочиту потребу срца да му на гроб прннесе најчистији дар, своју беседу. Такви су, природно, сродници и другови, а на првом месту пастир цркве, којн je обавезан да лично познаје своју поставу и који je с њом везан духовним сродством. Црква дозвољава проповедничку службу само онима који су кроз св. тајну добили благодат учнтељства, тј. онима којнма je поверено старање о душама. Али и поред тога она није ограничавала и де ограничава надгробну проповед стога што паству пред Богом претставља пастнр, a овај може у изнимним случајевима благословити и проповед верника ради опште поуке и утехе. Битне елементе надгробие проповеди чине; плач за покојником или саучешће због губитка, похвала његовим врлинама и душевним особинама и утеха слушаоцима у тузи која их je снашла. Код старих проповедника прва два елемента су само понекад спојена уједно, док се касније плач скоро увек изражавао кроз похвалу умрлога. Што се тиче трећег елемента, он je одувек заузимао самостално место као неопходан, нарочито тада када се проповед говори у присуству лица крја најдубље ocehajy чемер оплакиване смрти. Пошто похвала сачишава неуклоњиви моменат проповеди, то се она очевидно може излагати само тамо где постоји неоспоран предмет за похвалу, тј. где стварно постоји „љубав од чиста срца, добре савести и вере нелицемерне“ (1 Тим. 1,5). Спољашња преимућства човека. ако нису праћена именнма врлина, не чине заслуге које би му давале право на црквену проповед. Ова проповед има као свој неизменљив циљ поучавање верника, шире међу њнма и у њима Царства Божјег које je мир, истина и радост у Светом Духу. Зато никад црквенн проповедник не сме да подлежи саблазни и да надгробие проповеди говори само ради задовољења људи и њнхове људске сујете. Црква благосиља све вернике пред њихов полазак у вечност вршењем св. литургије и чина погреба, који ce одликују иеобичним богатством религиозне поезије и дубоких размншљања. To je најбољи принос на гроб покојнику. Поводом тога св. Амвроснје Милански каже; „Гроб његов (Валентинијанов) нећу посипати цвећем, него ћу на дух његов излити мирис Христов. Помоћу Њега осветнћу остатке његове, помоћу Њега похвалићу врлину његову ... Ja сам уверен да he овако сећање бла-