Богословље

49

спрам њега. Али та трунка прашине на трунци прашине толико je по својим духовним способностима велика вредност, да га je, како каже Псалмист, Бог учинио мало мањим од анђела (Пс. 8,5). И он je успео да продре у тајНу неизмерне васионе чију границу и величину покушава можда и са успехом до досегне. Још већи значај даје Земљи чињеница што cé на iboj одиграла тајна рођења, распећа и васкрсења Сина Божјег, и што je она одређена за коначни обрачун правде и неправде, Бога и сатане у дан свеошптег суда и васкрсегьа. Тако дакле по хришћанском мерењу вредности ст'вари. треба поставити сасвим обрнуто него што то чини вулгарни, астрономско-геометриски геоцентризам. Није Бог сишао на ову планету зато што je она геометриски центар васионе, него je величина гьеног значаја у томе што je оваплоћени Бог сишао на ы>у. А ту част остала небеска тела, бар колико нам je из астрономије познато, нису доживела. У том смислу геоцентризам и антропоцентризам су тачни и необориви. Ради поткрешъегьа овог теолошког, иначе сасвим логичног умовања, можемо указати на чшьеНицу коју ни најватренији атеист неће порицати, а то je да je човек доиста на j виши видљиви створ у овом свету, господар природе. О томе сведочи цела култура, нарочито хуманистичка и атеистичка која не признаје никакво друго биће изнад човека. А то je прави правцати антропоцентризам далеко чистији и изразитији од хришћанског. Хришћанство управо и није антропоцентрично него теоцентрично. А високу вредност људске личности оно схвата као дар особите милости и благости Божје која се по речима Св. писма излива не само на човека, него на сва дела Божја, jep je »Благ Господ свјаческим и шчедроти јего на свјех дјељех јего« (Пс. 145, 9; 103, 8). Зато би свако биће, кад би било свесно, могло себе сматрати некой врстом центра света. Зар льшьани пољски, који су по речима Спаситељевим одевени боље од Соломона, не би о себи помислили да су у центру света, у центру пажње Божје, jep ето и земља и сунце и Вода и ваздух и инсекти, све служи њима! Ко зна, можда би сваки атом и електрон кад би били свесни своје егзистенције славили и хвалили Бога који им je не само даровао егзистенцију, него je законом о неуништивости супстанције још и чува! Дубоко je истинита она поетски изражена мисао црквене песме: »Свјакоје диханије и свја твар тја славит, Господи«, као и ТЬегошева мисао о Богу: »Најмањи Те цветак слави ко највећег сунца светлост«.зс А кад се свему томе дода да се боговаплоћењем на човека излила неупоредиво највећа мера Божје благости, онда се заиста може говорити о хришЬанском антропоцентризму. Најзад постоје и спољашње природне чињенице које потврђују овакав хришћански геоцентризам и антропоцентризам. Истина je, ми смо далеко од тога да знамо којим се све цшьевима руководила Божја мудрост приликом отварања света. Свакако да Земља и човек нису j едини цил> којима васиона служи. Али да му ипак служи, то je очигледно. Човечанство се не би могло ни појавити на Земльи, а камо ли одржати, да Земља није оваква каква je, оволика колика je и овде где je. A Земља нипошто није неко изоловапо тело у васиони. Она не би могла бити ни таква каква je, ни толика колика je, ни ту где je, да васиона као целина ни je таква каква je. На тај начин je цела васиона у извесном смислу ипак удешена

т Његош, Цриогорац свемогућем Богу, (Целокупна дела, стр. 481, Београд 1936 г.).

4 Богословље