Богословље

61

сушьиво постоје и који су неопходно |потребни ради одржања и развитка живота. У том смислу Бергсон каже: »Ми никако не оспоравамо да je нужни услов еволуције прилагођавање средини. Сувише je очевидно да врста ишчезава кад се не повија према условима егзистенције који су јој дати. Али, друга je ствар признати да су спољни услови силе са којима еволуција мора да рачуна, а друга je ствар заступати да су ти услови узроци који управљају еволуцијом«. 45 5. Насупрот Дарвиновом „меристичком” схватању филогенетичког развитка, тврди се у филозофији природе да филогенетички развитак има »холистички« характер. То значи да су целине примарне а делови секундарни и да целине стварају своје делове одређујући им характер, те да су стога делови разумльиви из целина, не обрнуто: целине из делова. Карактеристику холизма у том смислу Диркен даје речима: „Основна мисао холизма може се са мало речи изложити. Нису делови организма примарно и одлучујуће ,они не стварају секундарну целину као резултат, него je однос управо обрнут: целина je примарно, делови су секундарно. Јединствена целина живог бића није резултат збира ньегових делова... него претпоставка за делове. Живо биће не постаје спајањем раније датих и раније фюрмираних саставних делова него je ту цело пре својих делова: тек примарно дато цело ствара своје секундарне делове, одређује њихова својства и наређује им да нарочите задатке изврше”. 46 6. Оцењује се као нетачно и тврђење Дарвинове десцендентне теорије да се живи Свет филогенетички развијао променом врста, те да су врете »алфа и омега десцендентне теорије«. То тврђење о промени врста није чињеница чак ни за оне паучнике који га деле, као што je случај са Волтереком, например, који каже: „Ми познајемо безброј различитих врста, и ми знамо са 99 процената сигурности да су из једне врсте постале друге врсте; у сваком случају то je ретроспективно значење које ми извлачимо из историје данашњих животиња и биљака, није актуелно знанье које ce заснива на експериментима”. 47 На другом месту он допуњује ову своју мисао речима: „Кад ce je последња стварна промена врсте десила, ми не знамо. Исто тако мало знамо да ли данас још има праве промене врста које су у току, да ли ће оне у будућности садашњи органски свет преиначити или je на земљи која постелено стари развитак врста већ завршен . . ,”. 48 На супрот том тврђењу да се живи свет филогенетички развијао преображајем врста, тврди се да je филогенетички развитак ишао преко „различитих типова организације” и да су у тим границама вршена диференцирања којима су стваране нове категорије, а да су се врсте и расе јављале као завршни облици у границама једнога типа организације. Према томе врсте нису главке у филогенетичком развитку, односно не могу бити „алфа и омега десцендентне теорије”. У том смислу Диркен каже: „Филогенетички развитак не сме, као што се обично дешава, да се изједначује са . форазовањем врста и раса. Свакако, и то спада тамо, али није ни у ком случају главна ствар него само делимична појава. Главна садржина учења о

45. Анри Бергсон, Стваралачка еволуција (Превео Др Филип Медић), Београд 1932, 114

46. Bernard Dürken, Entwicklungsbiologie und Ganzheit, Leipzig—Berlin, 1936, 17

47. Woltereck, о. с., 301

48, ib. 304