Богословље

ее објасни ова празнина у његовом знагьу? Само претпоставком да овај недостатак датира од самог његовог обраћања, па се стога и у овом погледу Аполос најпре може узети као писац посланице Јеврејима, завршава К. Спик 45 .

Поред наведених разлога који би могли да говоре у прилог Аполосу као писцу посланице. Јеврејима, има и других који одлучно говоре против такве једне претпоставке. Пре свега примећујемо контрадикцију између Јевр. 2, 3 и Дел. ап. 18, 24—28. У Јевр. 2, 3 се каже да je писцу и читаодима посланице јављена вест о спасегьу онаква какву je сам Спаситељ објавио, док je Аполос по Дел. ап. 18, 24 —28 знао само за крштење Јованово и био такорећи само у предворју хришћанства, док су га у саму светигьу увели тек Прискила и Акила, за које се не би могло рећи да су нули Господа 46 . Заступајући хипотезу о Аполосу као писцу наше посланице и претпостављајући да je она упућена јудеохришћанима Палестине, де Вете не може а да не призна да недостаје свака вероватноћа да je Аполос са овим хришћанима био у неком теппьем односу 47 . К. Спик додуше покушава да се и из ове тешкоће извуче једном новом претпоставком, тј. да Аполос у Ефес и Грчку није дошао директно из Александрије већ из Палестине, можда и из самога Јерусалима, из синагоге александриске (Дел. ап. 6,9); тиме би се могла објаснити гьегова везаност за матичну цркву и жел>а да je опет види 48 . Али то су све натегнута нагађаља која се ничим не могу доказати и која у целу хипотезу уносе један хипотетичан елеменат вгапе. Тешко je створити тачну претставу како о Аполосовим религиозниы логледима 49 , тако и о његовој реторици 50 . У посланицама апостола Павла, међутим, можемо наћи исту онакву реторику какву срећемо у посланици Јеврејима 51 . Реторсии стил посланице Јеврејима залажен je још у старо доба и, по сведочанству Филастрија 52 , многе je навео на мисао да ова посланица није Павлова. То je по нашем мишљењу брз и сувише површан закључак, јер ако писац посланице Јеврејима познаје реторику и њоме се успешно служи, то још не значи да апостол Павле није био у реторику упућен. Напротив, ми можемо да констатујемо да се проповед апостола Павла кретала једним делом у формама изражавања које су сличне диатриби, говорима киничких и стојичких популарних философа. Изражајне .форме диатрибе послужиле су апостолу Павлу као средство за испољавање и развијање његовог духовног садржаја 63 . Реторско питање и реторске форме

45 C. Spicq, o. c. p. 317.

46 W. Grimm, Zeitschrift für Wiss. theol. 1870; S. 74; G. Lünernarm, Kritisch exegetisches Handbuch über den Hebräerbrief. Göttingen 1878, S. 34.

47 W. M. L. de Wette, o. c. S. 126.

48 C. Spicq, o. c. p. 218 —219.

18 R. Schmidt, Apollos. Realencyklopädie für prot. Theologie und Kirche, I, 678.

5U B. Heigl, Verfasser und Adresse des Brièfes an die Hebräer. Freiburg 7905, S. 137.

51 ibid. S. 136,

42 De haeres. 89. MPL 12, 1201.

ä 3 R. Bultmann, Der Stil der Paulinischen Predigt und die kynisch-stoische Diatribe. Göttingen 1940, S. 107. 109.