Богословље

говорничку вештину да 6и у души својих читалаца оживео слику Сина Божијег? Обиље и неизмерна дубина мисли морала je у овом случају да проузрокује одговарајућу пуноћу и дубину језичне форме. Узвишени начин говора наше посланице je само природни израз узвишености и величине садржаја 61 . У погледу реторског характера може се још приметили да се такав тон провлачи само кроз прве две главе, па даже постаје све сличили ономе што je специфично' код апостола Павла. Већ од 2, 1 говорнички импулс није више тако јак, a дијалектички начин расправжаыьа се јавља све чешђе. Тако се Апостол у 2, 17 удал>ава од онога што je почео на неуобичајени начин и прелази на учегье о првосвештенику и његовом односу према Мојсију у једној прилично дугој дедукцији (3, I—4, 13) 62 . Даље излагайте се креће првенствено у паралелама и антитезама, јер Апостол жели да претстави хришћанство у једној форми која je на типолошки начин била претсказана и коју ће читаоци најбоље схватити. Сем тога посланица има и паренетску тенденцију, тј. жели практичне закључке да постави на позитивна излагања и логички развој главке мисли. Начин на који су оба момента дата, утеха и поука, сасвиы одговара духу апостола Павла. Оно што je у 2 Кор. 1, 3 рекао: »Слава Богу и оцу Господа нашега Исуса Христа, оцу милосрђа и Богу сваке утехе, који нас теши у свакој невожи нашој, да» би смо могли тешити оне који су у свакој невољи, утехом којом нас саме теши Бог«, то je у посланици Јеврејима у великој мери и учинио 63 . У посланици Јеврејима Христос je приказан као првосвештеник, као цар и свештеник виши од левитског свештенства.' Све je то приказано у антитезама, jep Апостол добро познаје начин мишљења своје јудејске браће којима je посланицу упутио. Спомињући Мелхиседека, он je добро знао, као да их гледа пред собом, како ће подићи главе и како ће били напрегнута њихова пажња приликом одгонетања тајанствене личности овога цара-свештеника и упоређивања са Христом. Апостол je знао да ће они на овом месту желети да добију брзо задовољење свога жубопитства, али његова мудрост искоришћава овај моменат не само да их joui више потстакне већ и да им каже оно што je најтеже од свега онога што je желео да им каже (5, I—6, 13) 64 . Тек после овог прекида задовољава њихбву радозналост и прелази на загонетку о Мелхиседеку. Излагање од 7, 7 па на даже тече на уобичајени начин апостола Павла, равинско-дијалектички. који се не може лако подражавати 65 . Главна одлика посланица апостола Павла јесте њихова оригинал*ност вв . Такву оригиналност очигледно показује и посланица Јеврејима. мада речи, реченичне конструкције и посебни начин говора има своје анае у осталим посланицама апостола Павла. Ми се морамо упитати да ли се уопште форма једне посланице апостола Павла за један даљи конкретни случај може утврдити када се зна да се његове четири посланице умногоме разликују међу собом o7 . У погледу стила између послашще Рим-

111 В. Heigl, о. с. S. 59—60.

β - H. Eb. G. Paulus, Des Apostels Paulus Ermahnungsschreiben an die Hebräerchristen. Heidelberg 1833, S. XXII—XXIII.

: sa B. Heigl, o. c. S. 60—61.

H. Eb. G. Paulus, o. c. S. XXIV—XXV

ns ibid. S. XXVI—XXVIII.

M B. Heigl, o, c, S. 52.

ibid. S. 54