Богословље

88

1492 године митрополит московски Зосима вели у ново] састављеној пасхалији за осму хиљаднту годину да je сада Иван 111 Васиљевић нови цар Константин у новом граду Константиновом Москви. Старац псковског Елеазаровог манастира, Филоте], вели у својој посланнци, великом кнезу Василију Ивановићу (1405—1533) да je московски владар: „Иже во всей поднебесной христианом царъ“ и „яко два Рима падоша а третlй стоит а четвертому не быть“ 16 Москва се стала назнвати; „Богом хранимымъ царствующемъ граду третьимъ Римом“ а Руси „ковим Израиљем“. После пропасти Цариграда велики кнез Василије Васнљевић већ себе назнва као и внзантиски васнлевси „благоверни и боговенчани цар“, тако исто и његови наследницн, Иван 111 Васиљевић, супруг византиске царске принцезе и Василије Ивановић, по матери Грг, Палеолог. Проглашење царства и венчање царским венцем извршио je тек Иван IV Васиљевић, Грозни (1533—1584) 16 јануара 1547 године. Обред крунисања извршио je митрополит Макарије (1542 менитн јерарх руски. Десет година доцније 1557 обратно се Иван IV Васиљевић цариградском патријарху Дноннснју, посланством, на челу са архимандритом Спасо-Јефтнмијевог манастира Теодоритом, за потврду, за чин царски и круннсање. Цариград je то учинио тек 1562’ године, када je Васељенски патријарх Јоасаф 11 послао потврдну грамату коју су потписали 1561 патријарх и још 32 митрополита, један архиепископ и три епископа. Васељенски патријарх je истина инсистирао да се Иван IV венча поново царском круном преко патријарховог легата митрополита кизичког и евегрнпског Јоасафа, пбшто je, по патрнјарховој теорији, само стари и нови Рим могао крунисати Цареве, а да та московски митрополит и било који други митрополит не могу извршити. Руси су ове претензије Цариграда одбили и Цариград није више на томе инсистирао. Када je Москва постала трећи Рим и васељенско царство са мнропомазаним и царским венцем овенчаним царем, који je као и такав и био признат за „светог цара свих православних хришћана“ и потврђен од стране источник патријараха, то je тиме Москва постала и легална наследница Внзантије; природно je да je Москва морала добитн и патријарха који he крунисати „православнога цара, јединог на земљи“. 17 Наследник цара Ивана IV Грозног, Теодор Ивановић (1584—1598) објавио je године 1586 своју намеру: „Устроитъ в МосквЪ превысочайилй престолъ патрнаршескШ“ и решио je да се о томе воде преговорн са нсточним патријарсима. Антнохнски патријарх Јоакнм долазећи у Москву, по милостињу, године 1586, одобрио je овакву цареву намеру и обећао подршку и посредннштво код других патрнјараха. 1588 године указала се Русима изванредна прилика, доласком у Москву. Васељенског патрнјарха Јеремије. Патријарх je дошао 13 јуна 1588 године у пратњн митрополита Монемвасиског Јеротеја, који je оставио за собой, спис „хронограф“ и еласонског архиепископа Арсенија, који je написао своје мемоаре о боравку у Русији, и других духовних лица. Патријарх je дочекан са великом помпом и сјајем од стране цара,

16 Исп. В. И. Малинин, Старецъ Елеазарова монастыря Филооей и его послашя, отдЪлъ VII, стр. 522,

17 Исп Η. Θ. Каптарев, Патриархъ Никонъ и царъ Алексей Михайловичъ т. II стр. 55—56.