Бодљикаво прасе

Страна 10

БОЛ*\*"АСГ "7ЛСЕ

БроЈ 11

ш

А

Мими о догађајима у с&ешџ ЊЕГОВА ОБЛАСТ Мистер Идн је издао 1*аређење, да чланови женског војног батаљона имају да носе црно доње рубље. Да ли је Мистер Идн лично издао ово нарађење? ПИТАЊЕ Једне енглеске новине називају Вашингтон гнездом вештица. А како се зове вештица? УТЕХА У ТЕШКОМ ЧАСУ Лондонски „Дејли Хералд" завршава један чланак горњим речима: „ ...Изгл-зда да нв оскудевамо у магарцима". Најзад имају Енглези бар нешто, у чему немају оскудице. СПОСОБАН Ла Гвардија је морао да подиесе оставку на положај вођа цивилне одбране земље, јер се његова немоН сувише јако показала. На крају крајева остало је за њега још једно место. Можда пичног секретара госпође Рузв«лт. ВАЖАН ДИЈАЛОГ Један јапански адм^рал јв рвкао пред иовинарима да би волео да види америчку флоту у борби (неки кажу да је то зато што је и нема). — Тражите је па ^етв Јв наки, рекао је Нокс кад |е чуо за такву пакост, кисело св ск.ејуки пред фоторепортерима. — Нека, хвала, вадитв |в ви ев дна, закључујв на радиу Јапанац та| озбиљан дијалог. ТОПЛО И ВРУЋЕ Прв неки дан је радио Лондон јавио у својој емисиј., да се очекују топли дани на Источном фронту. Радио Москва је оео, ма да тешка срца демантовала: — Неће овде бити топло, каже радио Москва, јео је за нас век толико топло да је гостало загушљиво па се плашимо вру^ег, пошто и сами знате да се по вру^ем леко опрже папци!

Главно је порекло

Један Американац желећи да се посаветује са старим Јапанцем о могућности флерта са Јапанкињом која му се свиђала, запитао га је: — Шта мислите, да неће она нешто имати против боје моје коже? — Против ваше боје она ваљда не^е имати, али веома је могуће да Ке нешто имати против вашег

порекла, одговори мудри Јапанац. — А шта недостаје моме пореклу? Увр«дио се Американац, па ја сам чистокрвни Англо Сак сон, чак и племиК. — Да, према тврђењу ваших нгучника ви водите порекло од мејмуна а она по своме чврстом уС-еђењу — од богиње сунца као ч сви Јапанци.

Ко се са српом игра. он се и посгчз

Наши боеми

— Каква штета, драги, што наш Боби ни |е овде! ШТАМПАРСКЕ ГРЕШКЕ Испричао је два вица у бози (прози). Цицина коза (коже) је права свиња (свила). На калемегданској клупи играле су гице (мице). Ова гола (рола) му се много свиђала. Тако га је јако ударио да му је напрсла цепаница (цеваница). После кувања (купоња) обрисао се пешкиром. 50 динара, то је сжугта мена (има).

У Скадарлији једнв ноћи седе.10 је велико друштво београдских боема, међу њима Ђура ЈакшиК најбоље се држао а пио највише. Ујутру пошто су већ уста огорчела од дувана неко из друштва звтражи чашу воде и парче ше^ера. Кад то чу Ђура и сам поручи воду и шеКер и испи у сласт. Силна количина еин? савладала јо све ове боемчине за столом па и самога Ђуру и он се поче правдати: — Ето који ме ђаво наврати да пијем воду, целу ноћ сам пио вино и ништа ми није било. А кад попих ову чашу всде — ноге ми се просто отсекоше и ето савлада ме.

Једна млада учитељица похвали се радосно Јанку Веселиновику: — Колега, јуче ми је чувена врачара Ружа гледала у карте и казала да ку ускоро добити и службу, и мужа, и мушко дете. Ах толико сам срећна! Јанко после малог Кутања запита: — Добро је то, колегинице, а да ли вам је предвидела и ред? — Какав ред, зачуди се она? — Па тако, настави Јанко, да ли V« прво бити служба, дете или муж—

СТЕВАН СРЕМАЦ И НИШЛИЈЕ — Господине, како мој син у школи? — пита Сремца један нишки грађанин прве године његова службовања. — Бога ми, право да кажем, неће да учи, рђаво је... — Тако је1 Несрећа је то: да је добар ја би га даја на занат али је рђа, није пристао за никуд, па га накара у школу. Фала ти!

Милица СтојадиновиКева-Српкиња беше заљубљена у Љубу Ненадови&а, кога често спомиње у свом дневнику „У Фрушкој Го ри". Своју жељу да за њ пође саопшти она једној старој госпођи, онда од највећег утицаја у Београду. Госпођа се прими проводаџилука, и после неколико дана почн« о томе говорити Ненадови&у. Љубо се стаде врпољити и тражити начина како да захвали на понуди — кад госпођа рече: — То ће бити красан пар људи: Ви паметни — она паметна. Љуби сину мисао па похита: — Али, госпођо, где сте видели да су двоје паметних ку^у ску<\или!? То не бива — једнс треба да је мало онако..» Као што је познато, Љуба је остао нежењен, а Милица — леудата. ЈТа^сцлшца

Журио сам у канцелариЈу, тужно шконтирајуКи у џепу своју прилично мршаву готовину. Живот малог човека треба разумсти. Предамном је корачала једна госпођица. Можда је била ружна и неухусно нашминкана, незнам, али су њене ноге дивно грађене извршили преокрет мисли у мојој глави. — Госпођице. . Хтео сам да успоставим дипломатске односе и да пређем у љубавну офанзиву, али ме је зауставио човек средњих година. На себи је имао неодређено одело к«одређене боје. — Господине Михајло... добро јутроI Како сте? — А ко сте ви? — радознало сам упитао. — Не познајем вас. Човек се весело насмеје. — Заборавни сте, господине Михаило. Ја сам Прокић... Лежали смо заједно у болницм. — У болници?! Видоћи моје изченсђење, Прокнћ је пожурио да изјави: — Управо, нисте ви лежали у болници, него ваш другар Ташко. Ви сте само долазили код њега у пссету. Али 080 не мења ствар, то су детаљи нашега познанства. Опет сам га сумњиво погледао. — Извините, — рекао сам, не могу да вас се сетим. Све ми си чини да вас видим први пут у животу. — Можда имате права, — приметио је ПрокиК Можда ме заиста нисте видели. Болничка соба је велика, а болеснкци су једнако униформисани. — Онда нисам с вама ни разговорао? — Па ко каже да сте са мном разгоеарали, — као и пре весело се насмејао ПрокиК Сада је моје изненађење постало још в-зће. — Човече, — рекао сам, — терате комедију... Ако нисзм с вама разговарао, како можете тврдити да се познајемо? Са Прокиног лица није се изгубио весели осмејак. — Врло Једноставно, господине Михаило. Приликом свога доласка ви сте наС болеснике увек поздрављали са »добар дан«. Шта ће вам још? Зар ово није довољно за склапање познанства? Треба, господине Михаило, бити напредан чоеек, а но заступати застареле појмове у друштзеном опхођењу. Такеа психологија мисли није ме изненадила. На прагу смо нових навика. И ја сам одсратио: — У реду господине Прокићу.

Признајем вас за свога познаника. Само извините ме, журим у канцеларију. — Молим... молим... , Прокић се накашљао у шаку. ; После је снуждено уздахнуо: — Благо вама, имате службу. А ја сам моментално без сталног зонимања и празног сам џепа. Једна кратка позајмица, знате, неће ми шкодити. Баромеатр мога расположења нагло је пао. Учинило ми се да су улице биле празне, а јутарњо небо тмурно и хладно. — Што нисте ми одмах тражили новац, — суво сам приметио. — Без гњаеаже и увијања. — Из принципа господине Михаило. Никад не тражим услугу од непознатих људи. Добар изговор пара вреди. Рвшио сам да жртвујем банку. — Ето вам десет динара, рекао сам Прокићу, — само св губите што пре, задоцниђу у канцеларију. — Тражио сам дее банке господине Михаило. Ово је било мало претерано. Нисам могао ни реч да проговорим од изненађења. Међутим, Прокић је био потпуно миран. — Зашто се узрујавате толико, — приметио је. — Две банке... врло важно! Здравствено расп®ложење више вреди. — Човече, ово је сва моја готовина, — покушавао сам да тш убедим, али без успеха. — Ако, — није попуштао ПрокиК — У служби ств. Вама јв много лакше упецати коју стотинарку... до првога. Најзад, ништа не губите, Врати^у вам новац можда још колико сутра. — Одакле? — Шта ја знам, — слегнуо јв раменима Прокић. — Нису сви црквени мишеви. Можда ^у нагазити на којег имућнијег познаника, можда ћу наћи на улици изгубљену хиљадаркку... имам и лоз... Главно је да живим у нади. Нисам имао куд. Сказаљка на чосовнику брзо је напредовала и није хтела да зна за људске бриге. Први пут у животу морао сам испразнити џеп како бих се отарасио једног познаника и стигао на време у канцеларију. А да буде иронија што већа, на растанку ми је Прокић приметио: — Не ^азумем, зашто се човек одупире судбини, те бадава задржава себе и другога. Тога јутра мутни погледи жена у пролазу нису ме опијали. Празан џеп тренутно је успавао моје сете и жеље.

РУЗВЕЛТ: — Извопите, Мклорде, ово |е последњи залогај иа наше кујне.