Бодљикаво прасе

Ерој 30

ВОДЉИКАВО ПРАСС

Страна 7

ГЛИШИНА ПОСЛА Аматеризам је страшан за комшилук

Аутор овога етрашно |б уцвељен у последње време. Није због себе. Ах, Којешта1 Он је такав фин човек, уопште и не мисли на оебе. Пр»а му брига... ближњи. А први му |е ближњи један комшија који је био професионални футбалер. Моћан је био комшија, писаи, му се увек дивио, Женске га стблно јуриле, и парв има као блата. И писац се тако рећи досте добро чешкао поред њега, тојест никада ниЈе био шворц. Славан је био комшијк, Бог га благосил.ао, а аутор га љуби између очију, из захвалности. Но дошлв нека уредба, елава Богу на висИни. Слава Богу на висини, али уредба погоди комшију баш некако близу срца. Односно у левм унутрашњи деп капута, у коме је комшија држао доро набијен буђелбр. Писац се добро се^а тог портмонеа. Увек је био буца. Потсећао је на дебелог човека који носи узано одело. Аутор га је због тога чеето миловао и муке му олакшавао. Аутор је уопште таква душа од човека, кадгод види да неко носи 1+ешто тешко, њему се ерце размекша као девета симфонија опус икс ипсилон, и сам тражи да помогне, да растерети Мало човека. Но наишла уредба о аматеризму, наишла као сушица. И осушио се шлајпик, кожа и кост, Но боље реКи кожа и луфт. Стањио се, н« може га писац познати, ни пулс му се никако не осећа. Јадан комшија, уплашио се, наравна ствар. И стан променио. Иселио се из оног еа улице ( и узео сопче у дну дворишта. Ни панталоне више не носи испеглане, а ве^ ципеле, зна се, с кружоцима на ђоновима и са штиклама као низбрдица. Жао писцу, Боже, све му се душа цепка као ситна дрвца за потпалу. Не може да прође поред комшије, а да н« засузи. Не плаче аутор. Него душа. Аутор је иначе мушкарац као челик, никад у животу није заплакао на очи, изузев еемо неколико пута кад је случајно добио неке батине. Ето само због те своје слинаве душе писац је почео да се прави да више не види комшију у пролазу. Због тога. Зато што нема марамицу за душу. Џ Џ џ Дошао једном после те уредбе комшија до аутора слинаве душе. Све шмркКе и не зна шта ^е с рукама. А већ зна се у чему је ствар кад се шмркКе и не зна се шта ће се с рукама. Тада се нешто хоће. А како је сваки почетак тежак, онда мора да се шмрк^е. — Ја... почео комшија, овај1... Ех, то ,,овај". Када само не би постојало то ,,овај". Али оно постоји. И толико јв изразито, да свако, коме је упућено, одмах зна у чему је ствар. И писац је разуме се разумео; али и он се правио блесав, као што би и свако други у том случају са то „овај"; тојест није разумео. — Овај... наставио је комшија, зар н-е ... ми смо увек били добри пријатељи I — Овај, јесмо! Само онај!... Писац је почео да шеврда.

Али ништа није помагало. Морао је да се издужи за пола цигарвте; што је данас неоцењив доказ велиКог пријагељства и пожртвовања. Аутор је на то Звобилазним путим екренуо пажЦ>у кбмшији, изразивши наду да то и није морао да му говори; и уједно изјаснивши се да жури, има посла, Писац сматра да је уредба 0 аматеризму у Нвшвм футбалу највише погодила њега, иако никад није ђиднуо лопту. Једар-ед је само пОкушао, али му се, ђаво један, провукла кроз мало криве ноге. Дакле писац сматра да је он највише погођен, тако ре^и прва жртва, пола цигарете. А башка што сад еваки дан долазити комши]а ; бивши професионалац, и биће: „Остави мало да пушимГ Но то још није ништа. Имаће аутор и веће издатке. На пример, мораће да се сели у други крај Београда. Или он или комшија.

ИГРАМ ПЕВАМ, ЛАКО МИ ЈЕ1 Играм певам, лако ми је... Нико, не зна како ми је. Пара имам, свега имам, Али опет танко цимам. Друга мука мене кљу|е, Сваки Србин еад тргује. ДЕФИНИЦИЈА И ПРИМЕР Професор: Анониман )е човек онај који не жели да му се зна име... Ко се то тамо смеје?.,. Глас из скамије: Један анони ман човек! НОВАЦ... — Како је у браку?,.. — Страшно, брате! Кад дођвм увече кући, жена тражи новац; кад пођвм ујутру, — опет тражи новац; кад се вратим из канцеларије — новац, кад пођем у канцеларију — иста песма: Новац... новац... новац... — Па добро, шта она ради с толиким новцем?! — Богами, не знам. Још никад јој нисам дао ни пребијене паре. НЕ ВИЂАЈУ СЕ Хумана дама: Имате ли кога сд родбине? Слепи просјак: Имам брата, који је такође слеп, али се ретко виђамо. '

Погодите шта се овом господину више свиђа: дама или печење!

БОГАТИ МЛАДЕНЦИ — Још никад нисам видео такво богатство на венчању. — Ко се венчао? Неки познати богаташ? — Не, веК један познат еељак,. Али млада је имала усн« као р/бин, очи као сафир, зубе као бисер, а косу као злато. Младожења је имао браду као сребро, а нос као бакар. ПАСОШ У АФРИЦИ

Чиновник: — Коса црна, очи црне, кожа цриа, лице правмлнс, без особитих знакова... НЕМОДЕРНО ОДЕВЕНА Жена: Ти ме не волиш више? Муж: Али како долазиш на ту мисао! Жеиа: Овако немодерно одевену жену муж не може више волети! ЉУБАВ НА ПРВИ ПОГЛЕД — Како то да сте сад несрећни у браку кад сте ми прве д »е године с одушввљењ-ем причали да сте се оженили из љубави на први поглед. — Па у томе и јесте сва трагедија. Ја сам, брате, кратковид. ГОСПОДИН СЕ ЉУТИ — Ержика, морам нешто да вам кажем. Господин се стално тужи да је супа преслана, да је месо тврдо, да је тесто пресољено и шта Ја све знам. То тако даље не може иКи. — Имате право, милостива, мораћете поднети тужбу за развод брака. ДА БИ СЕ УПОЗНАЛИ Ујак из Јагодине известио сво га сестрића, који је био запослен у Београду, да ^е га ускоро посетити. Одмах затим ујак }е добио ово писмо: „Драги ујо, моја жена и ја одушевљени смо твојим доласком, али како је овога дана кад будеш стигао, не^у моћи да изађем на станицу, сачекаће те моја жена. Пошто те она још не познаје, као ни ти њу, да би ое нашли, добро би било да држиш у руци Једно печено прасе." НА КОНЦЕРТУ — Како можете да спавате сада кад уметник изводи своје ремек дело?! — Ја мислим да је ово наЈвећи комплИменат за аутора! — Како то? — Па ом свира „Успаванку".

ВУК И СИМА МИЛУТИНОВИЋ Сима МилутиновиК аамоли из ЛајпЦига Вука Караџи^а да му на ђе иешто помоћи и какво место Вук ее зауаме те Симу Кнвз Ми лош назначи за свога секрбтара и да му новаца колико му је тре бало за долазак. Сима прими новцв, по^в у Крагујевац и оде — на Цетиње, те место Кнезу Милошу постане секретар влади ци Петру I. Чувши све то, Вук св запреПа сти, пв речв, мало послв: —»• О, мајн гот! Знао сам ја да је Симо луд до пола| Али кад му прије полуђе и друга половина?1 ЂУРА ЈАКШИТ| Године 1865 бејаше Ђура Јакшић у крагујевачој гимназији учитељ цртања. Колега му је поред осталих био и познати професор математике Р. П., ваљан наставник и пријатељ ђачки, али особењак у животу, Потстакнут од неколико младих весељака, Ђура се једном лети кичице, и уз необичну срећу, изради као од шале лик, маркира јући нарочито особине одела којима се интересантни професор одликовао, као што је шешир без пантлике и др. Таква, бојом израђена, слика би изложена у прозору једног од оних ду^ана којих у крагујевачкој чаршији одавно већ нема. Свет се стаде скупљати у неочекиваном броју: један другога на улици гласно довикиваше, позивајући га да види слИку, а веселом разговору на рачун измаланога лика, који је свзјји одмах познао, не би краја. Нађоше се људи који се сетише да су „таке ствари" „предвиђене законом" и салетеше професора да „подигне тужбу". Овај подлегне утицају својих „пријатеља", и одиста оптужи Ђуру. Позван да се брани, Ђура сву одбрану сведв у нвколико речи: — Ако је онај човек, кога еам ја нацртао, исти господин професор, онда ја нисам крив: оно је — он! Ако ли онај човек на изложеној слици није тај господин који ме тужи — онда немам на шта да одговарам! Ђура је био ослобођен, али је наскоро премештен из старе пре-

стонице, Крагујевца, у село Сабанту, из гимназије у основну школу. ОШИШАНИ СТЕВАН СРЕМАЦ У доба кад је Ст. Сремац довршавао Велику Школу, бејаше мода да се нико не шиша кратко. Насупрот томв дође Сремац једнога дана у своја друштео пред „Дарданеле" и то — ешишан сасвим кратко. — Море, Стево, шта Је то? — Па... овако је здравије! објашњава он. / — Нија истииа, то |а еамо уображење. — А после и практичнија је! додаје Стева. — Није ни То. — Осим тога* и лепше је! продужује Стева. — Е, баш то није истина. Мало после друштво се разиђе а за етолом остаде само он с најинтимнијим другом Божом Гавриловићем. — Знаш, БоЖб, — поче еад Сремац — теби ^у, разуме се, да кажем шта је било... Одем да се шишам онако као и сви људи, паметно. Узео мајстор маказе, поче, па онда дозва шегрта да га учи на мојој глави! Гледа шегра па тек узе 6д мајстора маказе и поче сам да сече. Ухвати један чуперак па — фик! слиети ама еве до коже. Спази то мајстор, цикну, ошамари шегрта, па узе да „поправи". Ал' како &е да поравни друкчије ћећ да скине сву косу! Мало одовуд, мало одонуд — тек ја остадох ^елав ко Марија Фаркаш кад Г6Ј спадне барока. Грдно сам — аЛи доцкан. Мајетбр ми омда рече, ради утехе, да је овако здравије, практичније и лепше. Зато еам мало пре И Ја пробао Да те његове идеје популаришем, ал ми ее, ето видиш не прима„. ДИМИТРИЈЕ ФРУШИЋ Родољубиви Димитрије Фрушић, један од двојица основалаца Српскмх Новина у Бечу, живљаше по том у Трсту као лекар у најесћем поштовању. Упитан једном што је оставио новинарски посао, рече: — Само сам методу променио; лечио сам и онда и сада: прв душу, а сада тело — у оба елучајо незнање!

% С1ЛШ1 ^ л > гг

нњиговођу