Бодљикаво прасе

*Р°1 39 БОДЉИКАРО ПРАСЕ Страна 5

Два извињења Учитељица задала ђацима јед. ну песму да науче напзмет Пита |едну учекицу, а она не зна и извињава се. — Молим, госпођице, била сам болесна. — То ниЈе никакво џзвињење, л>ути се учитељица. Када је неко болестан и лежи у кревету цео дан, онда може баш најлепше да чита и учи. Него, ти си била лења. Изиђи да стојиш... ХаЈде ти, Душице, декламуј. — Молим, госпоћице, извините, ја нисам била болесна. РАСЕЈАНИ ПРОФЕСОР

— Молим |едну марку од доа динара. — Извоп'те! — Хвала. А колико то кошта! Стручњак Једна корпулентна госпођа пен»е се на аутоматску вагу, да се нзмери. — Не треба да се мерите, госпођо. Имате сто тридесет килограма, каже јој један човек. — Откуд знате? ■— Измирите се, па ћете видети. Госпођа стаде на вагу и измери се. И заиста, имала је сто тридесет килограма. Изненађена, упита она: — Како сте знали колико сам тешка? — Како ие бих знао! Ја сам свињарски трговац. Што није никад... Умирао Живко Видаков Ђукановић, стари командир. Питао га Марко Грујин Мрваљевић, барЈ 'актар: — Шта радиш, командире? — Е. то радим, што нијесам досад никад радио — умирем!

Брицина опклада Један промућурни паланчанин брица опклади се с једним адвокатом да ће људима поставити стотину питања и да ће на свако добити и исти одговор. Опкладили су се у сто динара. Брица одмах отпочне с првим човеком: — Је ли истина да се Павле опио, попео на дрво, пао на земљу и на месту остао мртав?.. — Који Павле? упита човек. — Је ли истина да је Павле купио сто хектара земље? — Кои Павле? — Је ли истина да је Павле убио своју жену? — Који Павле? Адвокат ниј хтео даље да чека. Исплатио је брици сто динара. Прва зарада У једном друштву, у коме је оио и Марк Твен, причгло се о томе кад је ко зарадио први новац у своме животу. Познати хумориста исприча следеће: — У основној школи, као помоћно средство, за мир и ред, имали смо једну бамоусову трску, и когод је резао ножем клупу или просуо мастило морао је био да плати два долара казне или да пред свима ђацима у дворишту школске зграде, буде изударан. Једном сам и ја дошао у незгодан положај и целу ствар сам испричао оцу. От.ц је био веома узбуђен и сматрајући да његов син не сме да буде изложен јавној срамоти, дао ми је два долара. Тако сам ја зарадио свој први новац. Наполеоноз дз5 ( ззчи.нигета Наполеон се једном наљути »а свог мииистра полиције Фу-

— Зашто ваша госпођа уаек пева кад је боли зуб? — Она хоће да и Ја са њом увек, патим. КАД 1Е МОМЧЕ ДРВЕНО...

— Да донесем мало сладоледа, можда *,е се и он тада растопити! — Значи, ви сте бацили једно ја|е у лице господина. То је врло суров поступак. — Но, господине судија, Јаје је било обарено. ♦♦ — Допустите да вас замолим за руку воикз кћерке. — У реду, а можете ли ви издржати једиу породицу? — Разуме се. — Драго ми је. У свему нас има петоро. ♦♦ — Тата јеси ли видео морског пса? — Јесам, сине. — А да ли он лаје кад наиђу гусари? ♦♦ — Господине, појавила се ватра у вашој соби| — Ви се шалите, код мене је кључ у џепу.

шеа, па му после дужег објашњења примети: — Ви сте још и у националном Конвенту гласзли за погубљење Луја XVI. Ви сте обични убица! — Сире, одговори му Фуше, дозволите ми да вам приметим да је то била нзјвећа услуга коју сам вама могао учинити.

Савет брбљмвим дамама Таљеран је једном на дворском балу сео случајно поред неке брбљиве даме, од које није могао да се извуче. Ма да је ћутао као заливен она је стално брбљала и одједном га упита: — Реците ми, да сам мушко, какав бисте ми посао поверили? Велики дипломата јој одговори: — Поставио бих вас за директора у неком институту за глувонеме. Доскочио му Француски писац Алаксандар Дима Син уговорчо је једном са директором париског позоришта „Варијете" да му директор мора исплатити још и један особени хонорар од 4.000 франака, ако би његов нов комад после 25 претстава донео приход од 60.000 франака. Кад је већ двадесет пета претстава почела, упути се Дима за врем« другог чина директору. — Драги пријатељу, псче директор, како бескрајно жалим: баш овог тренутка срачунао сам приход и видео да је на каси пало свега 59.995 франака, и тако вам, на жалост, не могу исплатити уговорени вишак хонорара. Дима не одговори ништа, али одмах изађе напоље и купи на каси једну карту од пет франака. — Жалим, директоре, али сада имамо укупно 60.000 франака. Смем ли вас молити за хонорар? Директор није имао куд и исплати Диму 1.000 франака.

НА УТАКМИЦИ У ИНДИЈИ

— Од ових фаиира баш иемамо никакве вајде. И на жици седе бесплатно. Познати глумац Један глумац који се хвалио да ће увек напунити кућу буде ангажован у једном позоришту. Пошто је управник направио велику рекламу, позивајући све који нису досада видели великог уметника, заказана је премијера. Управник, кад је то видео, одјури у глумчеву гардеробу и довуче га до рупе на завеси, кроз коју се може видети цело гледалиште. — Погледајте, варалицо, у почоришту нема више до три човека. Глумац и не погледавши кроз рупу, хладно одговори управнику: — Па ви сте позвали оне који ме не познају. А мене у овом граду, осим ове тројице, сви остали познају. , ј ♦♦ — Господине, нисам ја одгајио своју кћерку да живи с будалом. — Али, господнне, па ми не бисмо становали с вама. ♦0 Лекар: — Дакле, вп имате грозницу и осећкте страшну жеђ? Пацијент: — Да. Будите љубазни па ме ослободите ове проклете грознице, а жеђ већ сам ћу отклонити.

И то поетоји

Са Калемегдана Човен са нриколином Хармоничне жеље

Закаснили

— Оба твоја каоаљера подЈедн ако су симпатични. — Да. и мени, проио не знам з« кога прво се удам.

Необично интересовање изазвзо је код калемегданских шетача један дебељко који не само што није обукао мушко одело него, је, шта више, пронашао да му кринолин боље стоји па се у њему појавио код женског света констатовано \<е радост пошто су даме поверовале да дебељко лансира нову моду. .. На питање једне дзме: Чему те хаљине? Чичица је одговорио са осмехом. Знате ја сам један од оних срзћних црноберзијанаца, који су посетили пре неки дан завод у Џуџиној улици, ублажио сам, знате. задњи део тела, облогама од бурове воде, те да се не би опазило, навукао сам као што видите. кринолин... Зар ми не стоји лепо?

Вече. Поветарац уноси свежину, гонећи оморину пред собом. Ромео и Јулија седе на једној клупи и сањаре гледајући сањиво Саву, која им дочарзва слику мора. — Желео бих, — почиње он, - да будем сам са тобом на усамљеној обали мора и да, при вечерњем поветарцу, удишем најопојнији мирис твоје младости1 — А ја драги, — одговара слатко она, — желела бих да одемо сутра у једну крзнарску радњу да купимо сребрну лисицу која ми је 1тако потребна за вечзри на мору. ♦♦ — Молим вас, како да изненедим свса мужа за рођендан? — Знате шта, госпођо, побег ните.

— Слушај, драги, ми већ дссет година водимо љубав и време |е да мислимо Једном и на венчање. — Шта нам вреди да мислимо, када нас сад већ нико неће. , ■ ..