Бодљикаво прасе

Страна 5

'ШНРЕ0К СТР Из ритерског доба КрОЗ НЗШб ДРУШТВО

$*. Довитљиви кон-

— Просто нв могу да разумвм успвх ко]и има у друштву госпо<5в Драгицв! Онв не певв, но с«ирв клввир, пв чвк и врло мало говори! Мислим, да баш у тома и лежи прми разлог н>еног успеха..< — Како си задовољан св чиновником кога сам ти препоручио? — Врло је добар. Воли ред. Данас му оставим акт на сто, а после три недеље нађем га на истом месту. — Просто не знам шта ти имаш против те девојке? — Пв њенв прошлост... — Али њенв' прошлост је свсвим чиста. — Јесте, али и дугачкв.

— Кажем ти, друже, двнас св без новца баш ништа не може учинити. — Грдно с» вврвш: може св човек и задужити. ♦ Јесте ли чули, шта се десило на петом спрату нвшв ку*>е. Девојка Петровићевих пралв |в прозоре и пвлв. — И погинула? — Нијв... пала је у собу. ♦ — Дошао сам господине да запросим руку ваше цен»ене госпођицв Карке. — Да, да... знам... Ја сам се већ обавестио о вама... — Онда, извините... Збогом!

Очарана принцеза: — Само Један пољубац н бићу лишена мука! ♦♦ —__ ' Једног дана оде неки леквр у лов код свог пријатеља. Како није добар ловац, он промаши зеца, па јеребицу, па опет три аеца. ј Онда му приЈатељ рече: 1 — Е, докторе, ти убијаш само кад не нишвниш.

Лекар: — Само гладовањем можете излечити стомак. Дакле, три дана немојте ништа Јести. .ПациЈент: — А прашкове, које сте ми преписали! Лекар: — Е, њих ћете узимаТИ три пута дневно, после Јела.

Хаиербола Петар сретне Павлв. —■ Виде ли гдегод Никђлу? упита Петар. — Нисам ге видео век три месецв. Да није болестан? — Још питаш! Он је много о■глабио. Ето нас двојица смо мршави, вли је он мршавији од нас двојице заједно. ♦♦ V- Ви сте моја првв љубав! <— Верујем вам, Брвнко. — Али сте и прва којв ми то »еруЈе.

— Поручилв си и нову хвљину, и нов шешир, и не знвм тамо шта још, в не занима те где ку набавити новац? — Нимало, драги радознвлв.

мој, нисвм

— Слушај, Ђоко, квд други пут пођеш дв пецаш рибу, немоЈ Је доносити куки сам. Ја ку Је *»ма куповвти, ти никада не куаиш свеж^,

— А чиме хранитв вашег иоња! — Он себи увек сам нађе храиу.

Љуба Ненадовић и Лаза Комарчић

Дршао чика-Љуба из Ваљева у Београд, па се срео са познатим књижевником Лазом Комарчићем кога су другови у шали звали Лаза »Комарац«. Комарчић се интересовао како је у Ваљеву. Чика Љуба увек оран за шалу овога пута хтео је да буде врло кратак: — Па, ето, Лазо, људи као људи, мале ствари вешају на велика звона, једном речЈу од комарца праве магарца! Тако је верујем и овде!.. Нратно и јасно Вајар Карпо био је паметан, али помало чудан човек. Једног дана дође му један богатвш и поручи му да изрвди једну групу, којв *е претстављати Полифема квко не Једној каменоЈ стени убија Аписа. Карпо нијв имао ни мало воље да га отпочне. После извесног времена дође богаташ и запитв да ли је довршио рад. — Јесте, готово је, одговорн Керпо и показа му једну групу кемења, које је личило на пећину. — Па где је Апис? упита богаташ. — Лежи убијен у пекини. — Добро, а где је Пилифем? зечуди се богетвш. — Он је побегво одмвх после убистве, мирно одговори Карпо. Кажњена обест Георг Симон Ом, генијелни проналазач закона о галванској струји и научни оснивач елактротехнике, био је око 1859 године директор нирнбершке политичке школе. Међу Омовим ученицима се налазио Један будући техничар, који је имао навику дв за време предавања испружи ноге чак до пролазе, тако да је Ом морео де их прекорачује. Обична вакеле за овакво понешење није одговерела Ому. Очевидно не пазећи он је Једног дана више пута нагазио што Је јаче могао и-

спружене ноге, не рекавши ни речи. За време следећег одмора чу Ом из суседне собе како ученик двЈе одушке својој љутини што гласније може, очевидно у иамери да и он чује: »Тако некога нагазити по нози! Бар да је казао: »Јако ми је жао!« Али тако нешто никада не излази из његових уста!« За време идуђег чвса физике исти призор се понови. И по други пут нагази Ом испружене ноге разметљиво настројеног младиђа. Али овога пута директор заетаде и упита:

Вредноћа

— Шта радиш! — Ништа. — Желиш ли да ти помогнем!

— Сто је резервисан, господине! — Онда га однесите и донесиге другк.

— Да ли имате који жуљ на овој нози? — Не, господине професоре! — Јако ми је жао, рече Ом, а дрски младић се сав уцрвени под громким смехом целе слушаонице. Светли духови У једном салону једна старија дама одушевљава се: — Манцони, Наполеон, Верди! То су били светли духови. Сваки њихов потез био је пун интелигенције... — Хм! То се баш не може ређи, упада јој у реч један »папучар«. — Шта! Нису били интелигентни! И ви можете тако нешто да кажете! — Знате квко Је, госпођо. Сва тројица по двапут су се оженили. Сократов одговор Чувени грчки мудрац Сократ имао је много непријатеља, који су га грдили и нзпадали. Сократ се, међутим, није бранио и ништа им није одговарао. Једном га један његов ученик запита зашто ћути, зашто се не брани. А Сократ му на то рече: — Зашто да се браним од њих? Зар би се мој углед нешто унизио ако би ме на улици ритнуо неки магарац својом прљавом копитом? Пса не, него... Неки глумац вози се трамвајем. На једној станици уђе дама с малом пинчиком под мишком и седе до глумца. Овај се удаљи од госпође са кучетом. — Немојте се бојати мога пса, господине, рече она. Мој пас није зао. Уосталом, он носи корпу. Сасвим полако шапну глумац дами: — Он носи, али његове буве немају корпе,

— Ја сам вам писао и питао вас када мислите да ми платитв дуг? Чак сам вам послао и марку за одговор. — А, не, господине! Било бА некоректно да сам се послужио вашом рођеном мерком, а да вам пошаљем неприЈатан одговор. — Зашто се кад пијеш) — Губим време!

никад не куцаш

Не чудите се... — Са ким си у претсобљу ра^ зговарела? — Са госпођом Милевом. Није имела времена да уђе у собу.

— Хиљаду динара да ти дам за шешир! Е, жено, — па то је грех. — Нека тај грех падне на моју главу! I ♦ — Како то! Кажете да вам је жена болесна, а ја сам је видела у модном салону. , — Да... то је њена апотеке. ♦ I — Чујем, Илија, да идеш у бвњу. Бар ћеш се лепо забављвти. — Не верујем! Идем са женом. — И ви баш хокете да испросите моју ^ерку. А да ли ви познајете моју жену? — Па не мора, ваљдв сввке ћерке дв буде не мајку?

— Зар те ниЈе срамотв да ти, ожењен човек, сам пришиваш дугме на своме капуту? — Извини, ал то је капут моје жене. — Е, то је друга ствар.